Baner granice3

Jedna kratka zametnuta priča

Jedna kratka zametnuta priča
30 Jan
2017

Ponekad insan izgovori riječ koju i ne bi da je svjestan ko će je čuti a ponekad tako čuje ono što bi volio ne čuti.

Da je Hasan znao da Nihad još stoji pred vratima ušutio bi ili sačekao da ode pa onda svoju ženu Rukiju začuđeno pogledao i rekao: „Ne mogu vjerovati da burazer nije ništa ostavio iza sebe djeci!“

Nihad da je znao da će čuti te riječi svog amidže Hasana otišao bi ispred njegovih vrata makar i neobuven. Zadržaše ga vojničke kundure i na čvor u njima svezane pertle. Čuo je, a ono što je čuo u srce ga žignu. Pogleda u novčanicu od 500 njemačkih maraka koje mu je malo prije dao amidža Hasan i onako na prvu pođe da otvori vrata i vrati mu je a onda stade. Kući nema praške brašna, to ga je i nagnalo da dođe u amidže pitati ja brašna ja para. Šta bi rekao majci, ženi, maloj Zineti, šta da kaže samom amidži Hasanu? Fino ga je primio, uvijek volio i pomagao kao što je i sad, bez riječi pružio 500 maraka da može kupit vreću brašna. Na kraju krajeva, pomisli Nihad kad je već bio na pola puta do čaršije gdjeje kanio kupiti brašna, nije amidža Hasan rekao ništa ružno, samo se začudio da njegov babo rahmetli nije iza sebe ništa ostavio.
A nije, ili ako i jest nije stigao reći gdje je ostavio.

I mjesec dana po njegovoj pogibiji preturali su po džepovima starih kaputa u ormaru, onih haljinki u magazi, po tavanu... nigdje ništa.
-Ako je babo šta i imo on je to podijelio za ove dvije godine rata-rekao je majci zadnji put kad su prebirali po kući tražeći eventualne pare.

Njegov babo Šaban bio je vjernik. Čitav život odan postećiji živio je od zemlje i hajvana. Nihad se s odlaksom u vojsku oteo babi i babinim nazorima. Vrativši se iz JNA zaposlio se i živio kao i svi oko njega. Volio je popit malo i više, ali, onako, u granicama, daleko od tog da bude propalica. Popio bi pokoju i početkom nesretnog rata ali kad je vidio da će čeljad ostat gladna manuo se i boce i cigara, no, eto, opet, dočekao je da zajmi da bi kupio brašna. Kad se tog jutra vratio s linije majka mu reče da je ostalo još za dva hljeba. Čuo je od saboraca da neki vojni policajac prodaje vreću brašna za 500 maraka i odlučio pozajmit od amidže i donijet jekući pa dokle bude.

Nije samo amidža Hasan mislio da je njegov babo ostavio iza sebe finih para, mislili su to manje više svi njihovi rođaci, neki dolazili i d a pozajme. Takav je bio za života, nikad puno, ali vazda imao koliko treba.
Je li ih gdje ostavio, skoro godinu nakon što je zadnji put prebrao njegove džepove zapita se Nihad te večeri vraćajući se kući s vrećom brašna na ramenu.

Kroz te misli vratiše mu se i zadnji trenuci babina života.
Ispušili su po jednu zajedno pod kućom i Nihad je s dvojicom komšija krenuo na liniju ispod sela.
-Alahimanet Šabane!
-Allahimanet momci, čuvajte se i čuvajte i nas!

Nakon pola sata krenulo je jako granatiranje sela a kad je minulo dotrčaše po Nihada da mu kažu da mu je bao ranjen. Granata uletjela u dnevni boravak. Još je bio pri svijesti kad je Nihad stigao mada mu je krv klizila preko usana pri svakom dahu.
-Doš'o vakat mrijeti, sine, promrmljao je ukočena pogleda kao da gleda u nekog mimo njega.
-Bićeš dobro babo- reče mu Nihad- sad će vojni ljekar samo što nije...No babo je utonuo u nesvijest i kad ga Nihad stegnu za ruku dozivajući ga: babo, babo! Samo je još jednom otvorio oči i jedva čujno promrmljao: Kad ti bude najteže uhvatii se babina mushafa!

To je bilo zadnje što je progovorio. Još neko vrijeme je jedva čujno disao a onda je krv prestala teći i njegov život se ugasio.

Dva-tri puta je Nihad prihmavao da uzme babin mushaf ali ili nije bilo vode da se abdesti ili nešto drugo, uglavnom, stajao je u vitrini u dnevnom boravku, onde gdje ga je on ostavio u njegovom rukom rezbarenoj kutiji.

Po dolasku kući Nihad zavrnu rukave, izu čarape i u banji uze abdest.
Nije komentrisao upitan pogled kojim se pogledaše njegova majka i žena, pokupi u hodu u naramak svoju kćerku koja mu pruži ruke i otvori vitrinu.
Uze kutiju s mushafom i spusti je na sto.

Lagano otključa bravicu na njoj i ukaza mu se nekoliko puta na tvrdoj korici utisnuto KUR'AN, KUR'AN, KUR'AN.
Nije ga uzimao sigurno 20 godina.

Na tren se vrati u mektebske dane kod hodže Šerifa efendije.
Kćerkica mu radoznalo zavuče prste u kutiju i podiže koricu, a pod njom se razlistilo desetak novčanica istih onih kakvu je on tog dana pozajmio od amidže Hasana... Na narednim stranicama svako malo ponavljala se ista slika... Do kraja mushafa Nihad izbroja 26 000 maraka.

-Ala mu rahmetile, šaputala je njegova majka gledajući kako vadi novčanice.
-Vazda je odnekle imao, šaptala je njegova žena.
-Moje moje, tepala je mala Zineta uporno pokušavajući da uzme ono što je njen babo slagao na stolu kraj kutije.

-Sine, nisam ti dao da mi vraćaš - govorio mu je amidža Hasan idućeg jutra kad mu je vraćao 500 maraka koliko je dan prije pozajmio.
-Neka, amidža, hvala tebi, ostavio je meni moj babo, nego, eto, bilo se zametnulo.

Označeno

Zadnje vijesti

Mar 30, 2017

Sarajevo: Program u Ferhadija džamiji povodom mubarek noći Lejletul-regaib

Muslimani u Bosni i Hercegovini i…
Mar 30, 2017

Delegacija vojnog muftijtsva u Velikoj Britaniji

Učešće delegacije Ministarstva odbrane…
Mar 30, 2017

Zenica: Delegacija Muftijstva zeničkog posjetila premijera ZE-DO kantona

Delegacija Muftijstva zeničkog, koju je…
Mar 30, 2017

Je li Lejletu-r-regaib blagoslovljena noć?

Prva od dvije odabrane noći u mjesecu…
Mar 29, 2017

Knjigama rušim predrasude o osobama sa invaliditetom

"Tačno prije pet godina bila sam samo…
Mar 29, 2017

Švedska: Promocija “Tradicija Bosne i Hercegovine – zanati“

U Švedskoj predstavljena knjiga…
Mar 29, 2017

Mostar: Omladinska akija čišćenja grada

Članovi Info-servisa za mlade Medžlisa…
Mar 29, 2017

Zajednička radionica mreže mladih Olova i Kiseljaka

Omladina mreže mladih Kiseljak, na ćelu…
Mar 29, 2017

Učenici iz Srebrenika u Minhenu i Grazu

Učenici mekteba Centar Srebrenik,…

bbi magazin