“Aha, ne, ma oni, oni moraju da znaju, čoveče, oko

Sarajeva ima 20 000 naoružanih Srba, pa to nije normalno,

pa oni će, oni će nestati, Sarajevo će biti karakazan

u kome će izginuti 300 000 Muslimana, oni nisu

normalni. Ja ne znam, ja ću sad njima morati otvoreno

da govorim, ljudi nemojte se zaj… u BiH ima tri, četiri

stotine hiljada Srba naoružanih. Šta vi mislite, plus je tu

armija i tehnika i sve to, šta vi mislite da se možete, da

se otcijepite kao Hrvatska.”

(Radovan Karadžić u razgovoru sa Slobodanom

Miloševićem, 8. 7. 1991.)

“...put kojim vodite Bosnu i Hercegovinu je ista ona

autostrada pakla i stradanja kojem su pošle Slovenija

i Hrvatska. Nemojte misliti da nećete odvesti Bosnu i

Hercegovinu u pakao a muslimanski narod možda u

nestanak,jer muslimanski narod ne može da se odbrani

ako bude rat ovdje ...”.

(Iz Karadžićevog govora pred

Parlamentom Republike Bosne i Hercegovine

17. oktobra 1992. godine)

“Nama nije potrebno da munjevitim ratom postižemo

neki cilj, jer nam u politici ide odlično. Ali, u svakom

slučaju, mi nećemo dugo trpeti teror u Sarajevu, mi

ćemo Sarajevo osloboditi, bilo dogovorom, bilo drugim

sredstvima.”

(Intervju, “Borba” 15. 4. 1992.)

“Ako se povuče Unprofor, Muslimani će biti prepušteni

nama i Hrvatima. Hrvati se neće boriti s Muslimanima

protiv Srba, nego će se boriti sa Srbima protiv Muslimana.

Doći će do podjele Bosne nadvoje.”

(“Borba”, 28. 6. 1994)

“Srbi nikada neće dopustiti Muslimanima da Sarajevo

bude njihov grad.”

(“Delo”, 7.11.1993.)

“Ako bude krvi, granice će biti tamo gdje ih odredi jači.”

(“Večernje novosti”, 28.4.1991.)