Dova nane Hajrije

Autor: Said Šteta Juli 02, 2015 0

U svakom ratu, kukavicama dobro dođe da neke davne nakane, ostvare puškom. Ono što se ne zna na lijep način, zamjeni puška na onaj ružni. Tako se, nekad prije rata, zagledao momak s onu stranu Neretve u Hasanovu lijepu Sabinu sa Bivoljeg Brda. Kažu da je samo još jedna kod Šejtanića bila isto lijepa i da ih nije bilo ljepših u Dubravama a morebit i šire. Dođe rat, dođe i ta kukavica s puškom i još jednom kukavicom o čijem ramenu je visilo isto. Puška!

Traže Sabinu. A, kad je ne ugledaše u kući, kukavica gurnu cijev Hasanu u usta i naredi ženi da doziva Sabinu ili će Hasan stradati. Žena, tanke vjere a kukavna glasa, istrča napolje pa se uputi nedaleko, u susjedno selo Ševač Brdo. Tamo nabasa na nanu Hajriju koja je tek bila stigla iz Bosne u svoju rodnu kamenu kuću.

-Jaooooj, kuku meni ubiće mi Hasana ako im ne dovedem Sabinu, zapomaga žena kada ugleda nanu Hajriju.

Nana, prisebna žena, koja dunjalukom pod abdestom hodi i na svaku nevolju dočeka se dovom Uzvišenom Gospodaru, zaruži ženu što nije prestajala kukati.

-Ženo, Bog ti pamet dao, ti bi dala šćer dušmanu za čovjeka. Saberi se malo ako Boga znaš, reče nana, onako smireno.

-Đe mi je Sabina?, opet će žena ne prestajući kukati.

-Jesi li gledala na čardaku?

Žena se pope na čardak i samo što otškrinu vrata, iza njih nađe Sabinu. Izvede je i pravac u Bivolje Brdo.

Ne prođe malo vremena, opet se začu kuknjava i ona ista žena trči sva unezvjerena prema kući nane Hajrije.

-Kuku meni odvedoše mi dušmani Sabinu, jadna ja da joj šta ne učine.

Tako kukajući da su dva brda, Bivolje i Ševač Brdo, odzvanjali od njezine jadikovke, a čulo se i preko Neretve u Šurmance. Kada je zakoračila na prag kuće, nana Hajrija je zaustavi.

-Ne znam ja kakva ti je pamet ženo, samo sa tom kuknjavom meni u kuću nećeš. U ovoj kući se nikada nije kukalo pa neće vallahi ni sad, odbrusi joj nana Hajrija i žena ustuknu.

-Sve ću ja raditi kako mi kažeš samo me pusti i molim te da mi baciš grah da vidiš hoće li se moja Sabina vratiti, pomirljivo će žena. Nana Hajrija je pusti u kuću a žena će ti, nije ni sjela, počne moliti da joj nana Hajrija ogleda.

-Ženo, grah je za kuhanje a dova za pomoć Allaha Jedinoga.

Žena se nije obazirala nego je pala nani pred noge i molila je sada bez kuknjave ali jecajući kao malo dijete pa se nana sažali. Još kad joj reče da je sa Sabinom onaj kukavica i njegov pobratim odveo i lijepu djevojku od Šejtanića, bi joj skroz žao.

Baci nana Hajrija grah a kako je već imala abdest krenu sa dovom Uzvišenom Allahu pa je ponovi nekoliko puta.

Pokupi onaj grah a žena ne trepćući, gleda nanu Hajriju i čeka šta će joj reći.

-I šta kažeš, šta kažeš, hoće li se vratiti moja Sabina? molećivo upita.

-Moraš me prvo poslušati nešto.

-Hoću, reče usplahirena žena i ne čekajući da joj nana Hajrija kaže šta joj je činiti.

-Nemoj da te više čujem da kukumačeš i jadikuješ. Jesi me čula, reče nana.

-Neću. Neću nikad više.

-E sad lijepo idi kući i uz put ponavljaj LA ILAHE ILLALLAH!

Za deset minuta će tvoja Sabina vratiti se živa i zdrava i netaknuta da znaš.

Kada je isprati pogledom nana se sa strahom vrati u kuću, misleći, šta ako joj se ne vrati kćer. Potom poče učiti i doviti Uzvišenom Gospodaru da pomogne onoj neukoj i ucviljenoj ženi.Dovila je nana Hajrija, dovu koju naučiše i svi njeni ukućani kad zlo pokuca na vrata a znalo je pokucati u onom hercegovačkom kamenu često.

Ne prođe puno, možda ni deset minuta kada se očuše djeca uzvikujući, vratila se Sabina i lijepa Šejtanića djevojka. Nana Hajrija još jednom pruži ruke i zahvali se Gospodaru svome, dok su joj krajevi usana poigravali kao nikad do tad. Sretna da su se djevojke žive i zdrave vratile.

Priča se da su zastajući u vozilu pored Neretve na onoj drugoj obali u Šurmancima, skidajući svo zlato sa vrata i prstiju, zamolile da se malo osvježe i umiju u Neretvi jer je bio vreo ljetni dan. Kad su ih one kukavice pustile da se umiju, Sabina i ona djevojka Šejtanića, na mig skočiše u Neretvu i roni prema drugoj obali. Nizvodno niže, bio je čovjek iz Šurmanaca, ni kukavica niti junak nad nejači. Samo ribar i čovjek. Imao je kažu ručnu stanicu te pozva komandu, koja one kukavice što puškom sreću traže, otjera a djevojke pusti da isplivaju na drugu obalu.

Sunce se naginjalo ka zapadu i od Nertve uz počiteljske zidine gore do na vrh Velež planine završavalo put za taj dan.

Još bi se oglasio poneki uporan cvrčak, zagrijan na onom vrelom kamenu. Ni u krošnji košćele nije se čula kukavica što bi se znala javiti iza akšama. Noć se oblačila u onaj fini mir, sva mirisna poput mlade spremne za udaju.

Kada mi je ovo pričala nana Hajrija, brojala je osamdeset i tri godine. Tačno do u slovo i munutu sjećala se tih događanja, a onda ponovi onu dovu koju je tog dana izgovorila više puta.

I zaista, nema Boga osim Allaha! Ponovila je na kraju, obarajući pogled pomalo umoran od nebrojeno koraka.

 

© 2017 Preporod All Rights Reserved. Implemented by HudHudPro - Video produkcija