digital-naslovna-skracena.jpg
mobitel-banner-naslovna.jpg
leksikon-banner-za-homepage1.gif
Književni kutak

Priča o učiteljima

Autor: E. Bajić Januar 05, 2016 0

Rekao sam babi da se moja pismena vježba "ŠTA ĆU TRAŽIT OD DJEDA MRAZA" mnogima dopala i da bih želio da napišem još jednu. On je klimnuo glavom i rekao mi da zna. Onda me je pozvao k sebi i pitao:


-Znaš li koja je ilahija babi najdraža?
-Znam, ona koju si ti napisao kad si bio dječak, "Kome sedždu činiš brate", odgovorio sam.
-Tako je, bila je prva pjesma koju sam ikad napisao i poznatija je i danas od svega što sam kasnije ikad napisao. A znaš li što je to tako?
-Što?
-Zato što je pisalo srce dječaka još čisto od velikih grijeha. Kad nešto poteče iz čista srca ono dopre i do srca onih koji to slušaju il' čitaju i njima se to svidi, a kad poteče iz glave ono završi u glavama ljudi, pa se nekima svidi, a nekima ne svidi. Tako da i ti trebaš biti spreman kad napišeš drugu priču da se možda neće svidjeti tolikom broju ljudi koliko se svidjela prva.
-Znači da ne pišem?
-Ne, ja bih volio da pišeš, samo ne bih volio da se razočaraš ako ne bude prihvaćena kao prva.
-A kako znaš da neće?
-Ne znam, ali hajmo biti iskreni. Prvu si pisao iz srca, nisi razmišljao hoće li se nekima svidjeti ili neće, nisi o tom uopšte razmišljao. Imao si nijet da napišeš finu priču i Bog ti je ispunio želju.
-Imam i sad nijet da napišem finu priču, Bog će mi ispuniti želju.
-Hoće, ako Bog da, al' budi iskren, sad pored toga što imaš želju da napišeš lijepu priču imaš i želju da se ljudima svidi, jelde?
-Jeste.
-E sad će tebe Allah pomoć, ako Bog da, da napišeš lijepu priču jer to je nijet u ime Boga, a ono što je radi ljudi Allah će ti, možda, pomoć, a možda će to prepustiti ljudima jer je radi njih. No, da se ne izgubimo u priči, reci mi o čem si mislio pisati?
-E pa ne znam to sam mislio pitati tebe.
-Znači imaš samo želju da napišeš lijepu priču, nemaš temu?
-Nemam, u školi nam učiteljica zada temu. Možeš li mi ti zadat neku temu?
-Mogu sine, donesi mi onu svesku s crnim debelim koricama iz stalaže za knjige.
-Onu što mi djeca ne smijemo čeprkat po njoj?
-Ja, baš tu.

Ta sveska sa još nekoliko sličnih starija je od mene. U stalaži je do kad znam za sebe, samo je i meni i bratu zabranjeno da je uzimamo jer tu su neke babine važne stvari. Baš mi je bilo super što je odlučio nešto važno otvorit predamnom. Jedva sam čekao da vidim šta je u njoj tako važno.
Babo je otvorio na prvoj stranici i pokazao mi da sam pogledam.
-Jel znaš šta je ovo?
-Imena, rekao sam vidjevši neka poznata i neka nepoznata imena napisana jedno ispod drugog.
-Koje je prvo ime?
-Amina, pročitao sam.
-Znaš li ko je ona?
-Jel pranena rahmetli?
-Jeste!
-A drugo?

Pročitao sam i drugo ime, Ahmet, i odmah sam znao da je to rahmetli pradedo, treće je bila babina majka-moja nena Sala, pa babina tetka Aiša, pa Hajdaruša.
-Ne znam ko je Hajdaruša, rekoh babi postiđeno.
-To je jedna dobra žena kojoj nisam znao ime kad sam ovo pisao, samo nadimak po djevojačkom prezimenu kojom su je zvali u selu. Kad sam naučio sve sure koje su mi znali kazat dedo i nena poslali su me kod nje da mi ona kazuje one iznad Ved-duha.
-A šta ti znače sva ova imena?
-Tu sam sine pisao i sad pišem svoje učitelje.
-Zar je rahmetli pranena bila učiteljica?
-Pa nije u školi al meni jeste.

I ja poželjeh da imam svesku i da u nju napišem ime svoje učiteljice. Rekao sam to babi a on ustade do druge sobe i vrati se sa jednom manjom praznom sveskom.
-To ti je dobra tema za tvoju priču. Evo piši, samo mi reci koje ćeš ime prvo napisat?
-Pa učiteljica Seada, ja imam samo jednu učiteljicu.
-Pa dobro sad- reče babo- al ko te naučio prvu riječ, ko te naučio hodati.

To nisam znao i gledao sam u babu da mi kaže.

-Mama te naučila prvu riječ i ona je tvoja prva učiteljica, nena te naučila prve korake i ona je tvoja učiteljica, dedo te naučio da voziš bicikl, i on je tvoj učitelj...pa tete u vrtiću, pa gdje ti je efendija koji te uči u mejtefu?

Ja sam od tog nabrajanja bio malo nervozan, moj babo ima običaj nekad da bude preopširan da mu i majka umije nekad reći dok razgovaraju "de skrati malo, Boga ti!"
Čekao sam nestrpljivo da završi i počne mi diktirat. Naciljao sam olovku na prvi list ali on mi podiže ruku i previ prvi list.
-Počni s drugog reče mi!
-Zašto? pitao sam.
-Zato što ćeš na taj prvi kad uzrasteš , ako Bog, da napisati svog najvećeg učitelja.
-Misliš tebe? pitao sam sa smješkom jer mi je bilo krivo što je maloprije bio skroman i sebe zaboravio.
-Ne mene sine, nego Muhammed, a.s., on će ti, ako Bog da, biti najveći uzor i učitelj u životu.

Ispisao sam cijelu jednu stranicu imena i bilo mi je pravo čudno šta ih ima. Babo mi je pomagao i uzgred čitao onu svoju svesku. 
Ponekad bi podiza ruke u dovu pa sam ga pitao šta radi.
-Učim Fatihu onima koji nisu živi.

Kad si ti babo počeo pisati imena svojih učitelja i je li i tebi tvoj babo pomagao?

- Nije sine, babo je već bio ala rahmetile. Počeo sam jedne noći čitajući predaju o čovjeku koji je puno znao na dunjaluku, puno klanjao i Boga spominjao a koji će doći na Sudnji dan i bit će mu rečeno da uđe u vatru jer je nezahvalan! Tražit će da mu se objasni kako je nezahvalan a toliko je zikrio i Boga spominjao pa će mu biti rečeno da je bio zahvalan Gospodaru ali nije onima preko kojih mu je Gospodar spustio znanje, opskrbu i slično.

-Meni je to babo komplikovano za shvatit, priznao sam mu, a on se nasmiješio i rekao mi da tačno vako zapišem u ovu priču, jer vama čitateljima neće biti komplikovano ko meni.

« Kijametska nepjesma Džahilsko carstvo »
nazad na vrh

Sadržaj dozvoljeno prenositi uz naznaku izvora: Preporod novine