Abdullah ibn Huzafe ibn Kajs Es-Sehmi, r.a., je ashab koji je među prvima primio islam. Bio je u drugoj skupini ashaba koji su se iselili u Abesiniju pete godine nakon poslanstva. Ovaj ashab je djever Hafse, Omerove, r.a., kćerke, obzirom da je ona, prije Poslanika, s.a.v.s., bila udata za njegovim bratom Hunejsom ibn Huzafom. Također je imao još jednog brata koji se zvao Kajs ibn Huzafe. Bio je od prvih muslimana i sva trojica su skupa bili u muhadžerluku u Abesiniji.

Jednom prilikom je Abdullah ibn Huzafe, r.a., klanjao nafilu-namaz pa je previše glasno učio, našto mu Allahov Poslanik, s.a.v.s., reče: „O Ibn Huzafe, nemoj tako glasno učiti, ja te ne moram čuti a tvoj Gospodar te čuje kada učiš.“[2]

Kada je Allahov Poslanik, s.a.v.s., slao pisma vladarima okolnih država pozivajući ih u islam pismo perzijskom vladaru Kisri ibn Hormuzu je poslao po ovom ashabu, Abdullahu ibn Huzafi. Kada je Poslanikovo pismo stiglo do njega on se žestoko naljutio i pocijepao ga. Tada je naredio svom namjesniku u Jemenu da pošalje ljude koji će mu dovesti tog čovjeka koji se usudio da njemu piše pismo i tako se prema njemu ophodi. Kada je Poslanik, s.a.v.s., čuo za njegov postupak proučio je dovu u kojoj je zamolio Allaha, dž.š., da pocijepa njegovu vlast. Tako je i bilo pa je Kisrin sin ubrzo nakon toga ubio svog oca. Kada su izaslanici iz Jemena stigli do Muhammeda, s.a.v.s., i obavijestili ga o tome, šta im je njihov gospodar naredio da urade, Poslanik, s.a.v.s., im reče: „Sinoć je moj Gospodar ubio vašeg gospodara.“[3] Tako se Poslanikova dova primila i nestalo je vladara koji se uzoholio i smatrao da je on nepobjediv.

Abdullah ibn Huzafe, r.a., je volio šalu

Za ovog ashaba, r.a., se spominje da se volio šaliti, tako da bi nekada uspio nasmijati i Allahovog Poslanika, s.a.v.s. Spominje se da je on jednom prilikom odveza kolan (trbušni kajš koji drži sedlo) na Poslanikovoj, s.a.v.s., jahalici, pa kada je on htio da zajaše sedlo je palo. Tada se Poslanik, s.a.v.s., a i oni oko njega nasmijaše, što je Abdullahu ibn Huzafi, r.a., predstavljalo zadovoljstvo.

Evo još jednog događaja sa ovim ashabom. Ebu Seid, r.a., je ispričao: Allahov Poslanik, s.a.v.s., je poslao jednu skupinu ashaba pod komandom Alkame ibn Mudžezziza i ja sam bio među njima. Krenuli smo na put pa je jedna skupina tražila odobrenje da se odvoji i da idu ispred ostalih, što im je vođa dozvolio. Za njihovog emira / vođu je odredio Abdullaha ibn Huzafu, r.a., učesnika na Bedru, koji je inače volio da se šali. U toku našeg putovanja ashabi su sakupili drva i naložili vatru. Tada njihov vođa Abdullah ibn Huzafe, r.a., reče: -Je li vama naređeno da me slušate i da mi budete pokorni? Oni rekoše: -Jeste. Tada on reče: -Ja vam naređujem da sada skočite u ovu vatru koju ste naložili. Ashabi se zgledaše i neki od njih ustadoše spremajući se da ga poslušaju. Njegovi drugovi mu rekoše: -Mi smo povjerovali u Allaha i slijedili Njegovog Poslanika u želji da se spasimo od (džehennemske) vatre. Nakon toga on im reče da se samo šalio sa njima, a kada su se vratili Poslaniku, s.a.v.s., on im reče: „Da ste tada ušli u vatru, od nje se ni kasnije (na drugom svijetu) ne biste spasili. Ko vam naredi da činite grijeh, njega ne slušajte!“[4]

Principijelnost i ustrajnost u vjeri

Abdullah ibn Huzafe, r.a., je imao interesantan doživljaj u svom životu koji želim ovom prilikom spomenuti zbog njegovih mnogobrojnih poruka. Devetnaeste godine po Hidžri, Omer, r.a., je poslao vojsku u borbu sa Vizantijcima. Tom prilikom Abdullah ibn Huzafe, r.a., biva zarobljen sa još velikim brojem muslimana. Neprijateljski vojnici su ga doveli do njihovog vladara i rekli mu: -Ovaj je od generacije ashaba, Muhammedovih drugova. Njihovom vladaru je to bilo interesantno pa je odlučio da provjeri jačinu njegove vjere i njegovu privrženost. Prvo što mu je ponudio bilo je ovo: -Hoćeš li preći na krćanstvo daću ti pola svoje vladavine? Abdullah mu bez dvojbe odgovori: -Kada bi mi dao sve što posjeduješ i sve što posjeduju Arapi ja ne bih ni jedan momenat napustio Muhammedovu, s.a.v.s., vjeru. Vladar se začudi njegovom odgovoru pa reče: -Onda ću te ubiti. Abdullah mu reče: -Kako god hoćeš. Vladar naredi da ga razapnu i svežu i naredi vojnicima da gađaju pored njega, nebi li ga zastrašio. Tokom tog gađanja on mu je nekoliko puta nudio da pređe u kršćanstvo, kako bi spasio svoj život, ali se Abdullah ibn Huzafe nije kolebao. Kada to nije uspijelo vladar naredi da donesu veliki kazan sa vrelom vodom. Naredi da se dovede jedan muslimanski zarobljenik, te ga baci u tu ključalu vodu i od njega ostaše samo kosti koje su plivale. Vladar mu je i dalje nudio da pređe na kršćanstvo da spasi svoj život, ali jr on to uporno odbijao. Kada su ga poveli prema kazanu Abdullah ibn Huzafe, r.a., zaplaka. Vojnici tada rekoše vladaru: -On plače. Vladar se tada ponadao da se je Abdullah uplašio pa ga vrati u upita: -Zašto plačeš? On mu odgovori: -Žao mi je što nemam stotinu života pa da ih sve na ovaj način žrtvujem na Allahovom putu. Vladar se tome još više začudi, te naredi da ga odvedu u samicu i ne daju mu od hrane ništa osim vina i svinjetine. Kada su prošla tri dana on nije ništa htio jesti niti piti, pa stražari rekoše vladaru: -Vrat mu se iskrivio pa ako ga ne oslobodiš umrijeće. On ga izvede iz tamnice i upita ga: -Zašto nisi jeo i pio ono što smo ti dali? Abdullah ibn Huzafe, r.a., mu odgovori: -Meni je to u ovoj situaciji bilo dozvoljeno ali nisam želio da ti priredim zadovoljstvo i da kod tebe izazivam zluradost sa propisima svoje vjere. Kada je vladar uvidio da nikako ne može poljuljati iman ovog čovjeka, niti ga na bilo koji način može poniziti, na kraju mu predloži ovo: -Hoćeš li me poljubiti u glavu ja ću te osloboditi? Abdullah ibn Huzafe, r.a., upita: -Hoćeš li osloboditi i moje drugove? Vladar reče da hoće i Abdullah ustade i poljubi ga u glavu. Tada on oslobodi i njega i njegove drugove te se oni skupa živi vratiše do halife Omera, r.a., kojem ispričaše šta se desilo. Tada Omer, r.a., reče: -Svaki musliman je dužan da poljubi Abdullaha ibn Huzafu, r.a., u glavu a ja ću to prvi učiniti. Omer, r.a., tada ustade i poljubi ga u glavu. Čak se u nekim predajama spominje da ih je ovaj vladar nagradio sa velikom svotom novca i drugim vrijednim poklonima. Zahebi -rahimehullah- pretpostavlja da je ovaj vladar možda tajno primio islam kada je vidio njegovu dosljednost i principijelnost u vjeri.

Iz vog događaja možemo zaključiti da je čvrstina i dosljednost u vjeri važna vrlina koja izaziva uvažavanje i poštivanje kod drugih ljudi, pa makar oni bili i najžešći neprijatelji. Isto tako, ako neki postupak, ma koliko izgledao ponižavajući za neku osobu, iza sebe krije opću korist, onda ga treba uraditi, ako time činimo dobrobit ostalim ljudima i sredini u kojoj živimo.

Abdullah ibn Huzafe, r.a., je umro u vrijeme Osmanovog, r.a., hilafeta, 33. godine po Hidžri (tj. 653. god.) u Egiptu i tamo je ukopan, r.a.

[1] Za Abdullaha ibn Huzafu, r.a., se ne spominje godina rođenja, a umro je 33. godine po Hidžri, što odgovara 653. godine po miladu. El-Ealam od Ziriklija, 4/78 i Sijer e'alamin-nubela' od Zehebija, 2/11.    

[2] El-Isti'ab od Ibn Abdulberra, 2/276.      

[3] El-bidaje ven-nihaje', 4/268.      

[4] El-Isti'ab od Ibn Abdulberra, 2/276 i Sijer e'alamin-nubela' od Zehebija, 2/13.