Osman ibn Maz'un, Ebu Saib, ibn Habib ibn Vehb El-Džumehi, je četrnaesti ashab koji je prigrlio islam, prije nego je Allahov Poslanik, s.a.v.s., prešao u Erkamovu kuću i tu počeo ashabe podučavati vjerskim propisima.[2]

Jezid ibn Ruman kaže: „Došli su Osman ibn Maz'un, Ubejde ibn Haris, Abdurrahman ibn Avf, Ebu Seleme i Ebu Ubejde kod Allahovog Poslanika, s.a.v.s., pa im je on ponudio islam, objašnjavajući im njegove propise i oni su svi skupa prešli na islam. To je bilo prije nego je Poslanik, s.a.v.s., počeo podučavati ashabe u Erkamovoj kući.“[3]

Prije poslanstva Osman je bio poznat po svojoj mudrosti i ljudskosti. Rezultat njegove moralnosti i dosljednosti je bio, da je prije kur'anske zabrane pijenja alkohola, to sebi već bio zabranio, ne mogavši sebi dozvoliti takvo poniženje. On za sebe kaže: „Kako da pijem nešto što će mi oduzeti moju pamet, pa će mi se takvom ismijavati onaj ko je gori od mene, a u tom stanju mogu učiniti nemoral sa svojom bližnjom rodbinom.“[4]

Kada su zlostavljanja muslimana od strane mušrika prešla svaku mjeru, Poslanik je dozvolio ashabima da se isele u Abesiniju. Među njima je bio Osman sa svojim sinom Saibom, čak im je Osman bio emir, vođa puta. Tada se proširila vijest da su Mekelije primile islam i oni su krenuli nazad u svoju domovinu. Kada su se primakli Meki uvidjeli su da je to bila dezinformacija, te su neki od njih krenuli nazad, a neki su ušli u Meku u zaštiti pojedinih mekanskih velikodostojnika. Tada je Osman ušao pod zaštitom Velida ibn Mugire. Nakon što je vidio kako njegovi ashabi bivaju mučeni i zlostavljani, a on se bezbjedno kreće Mekom, to je kod njega pobudilo osjećaj grižnje savjesti, te je odustao od Velidove zaštite i prihvatio da bude maltretiran na Allahovom putu, poput ostalih, nemoćnih muslimana. Lijepo se zahvalio Velidu na njegovoj zaštiti, a kada ga je on o tome upitao, Osman mu reče: „Zadovoljan sam sa Allahovom zaštitom i utočištem i neću nikom više da se obraćam osim Njemu.“

Kada je Osman ibn Maz'un, r.a., nakon toga prolazio pored poznatog džahilijetskog pjesnika i on reče: „Sve osim Boga je zabluda,“ Osman ga potapša po ramenu i reče: „Istinu si rekao.“ Lebid je tada nastavio i rekao: „Svaka sreća je prolazna.“ Tada Osman reče: „Lažeš. Džennetska sreća je vječna.“ Tako se Osman nastavio sa njima raspravljati sve dok nije ustao jedan beduin i jako udario Osmana u oko, tako da mu je poplavilo. Sve to je gledao Velid, koji je doskoro štitio Osmana i reče mu: „Rođače, da si ostao pod mojom zaštitom, ne bi sada osjećao bol u oku.“ Tada mu Osman odgovori: „Naprotiv, moje zdravo oko čezne za bolom koji osjeća moje udareno oko.“ Tako je Osman počeo da podnosi poteškoće kao i njegovi drugovi i u tome je nalazio pravo zadovoljstvo i sreću, a ne pod zaštitom jednog mušrika.

Osman, r.a., je činio i Hidžru u Medinu i time se upisao u skupinu onih koji su otišli iz svoga grada, napustivši svoju kuću, imetak i sve što su imali. Čak se kaže da su svi porodično učinili hidžru u Medinu, tako da su njihove kuće u Meki ostale zaključane. Kada su tako porodično stigli u Medinu, Ensarije su se otimale oko njih ko će ih primiti kod sebe. Nakon toga im je Poslanik doznačio zemlju u Medini gdje će napraviti sebi kuću.

Allahov Poslanik, s.a.v.s., je zbratimio Osmana ibn Maz'una, r.a., sa Ebu Hejsemom ibn Tejhanom. Osman je bio od odabranih učesnika u bici na Bedru.

Ibadet mu je bio omiljen, tako da je zapostavio svoje obaveze i prema suprugi, pa je ona jednom, nesređena, došla među ostale žene. Kada su je one upitale o tome ona je rekla da Osman, noći provodi u ibadetu, a dane u postu. Kada je Poslanik, s.a.v.s., o tome obaviješten, on mu je rekao: „Ja nisam poslan sa asketizmom, niti sa zapostavljanjem dunjaluka, (ponovivši mu to dva ili tri puta), a najbolja vjera kod Allaha je ona koja je blaga i umjerena. Zar u meni nemaš dovoljan uzor. Tvoje oko (san) ima pravo kod tebe, tvoje tijelo ima pravo kod tebe, tvoja žena ima pravo kod  tebe. Povremeno noću klanjaj, ali  spavaj, ponekada posti, ali nekada nemoj postiti.“ Nakon toga njegova supruga je viđena sređena, poput drugih žena. Čak se prenosi da je htio sebi potpuno zabraniti brak i ostala dunjalučka uživanja, pa mu je Poslanik to zabranio.

Osman ibn Maz'un, r.a., je bio vrlo stidljiv, pa se čak nije razgolićavao ni sa svojom ženom. Kada mu je Poslanik rekao da je on odjeća svojoj ženi a da je ona njegova odjeća, on mu na to reče: „Poslaniče, ja to ne volim i stidim se Allaha.“ Nakon tog razvogovora Poslanik reče: „Zaista je Osman ibn Maz'un stidljiv i voli povučenost.“[5]

Osman ibn Maz'un, r.a., je bio od pobožnih ashaba, tekija, pridavao je više važnost ahiretu nego dunjaluku. Bio je počašćen time da je umro za života Muhammeda, s.a.v.s., pa mu je on klanjao dženazu-namaz, donoseći četiri tekbira.[6]

Kada je Osman umro Allahov Poslanik ga je nekoliko puta poljubio, zaplakao je tako da su suze padale na Osmanovo blijedo lice. Kada je njegava dženaza ponešena Poslanik ga je ispratio ovim riječima: „Allah ti se smilovao, o Ebu Saibe, napuštaš ovaj svijet koji te nije zavarao niti zaveo.“ Kada je ponešen prema svome kaburu njegova žena je rekla: „Neka ti je ugodan boravak u Džnennetu!“ Poslanik je začuđeno pogleda i upita je: „A otkud ti to znaš?“ Ona mu odgovori: „Allahov Poslaniče, o njemu ne znamo ništa nego samo dobro. On je tvoj ashab i tvoj hrabri konjanik.“ Tada joj Poslanik, s.a.v.s., reče: „Dovoljno ti je da kažeš da je on volio Allaha i Njegovog Poslanika.“[7] U drugoj predaji stoji da joj je Poslanik rekao: „Ja sam Poslanik pa ne znam šta će biti sa mnom, nit sa njim.“ To je zabrinulo ashabe i oni su se ražalostili. Ta njegova žena je te noći sanjala kako Osman ima izvor vode koji teče, pa je o tom snu upitala Allahovog Poslanika, s.a.v.s., na šta joj on reče: „To su njegova dobra djela, koja traju.“[8]

Omer ibn El-Hattab, r.a., kaže: „Kada je umro Osman ibn Maz'un, a nije poginuo kao šehid, pao je u mojim očima, te sam u sebi rekao: „Vidi čuda, Osman je bio najpovučeniji od nas, a umro je običnom smrću, nije poginuo.“ Tako sam imao pogrešno mišljenje o njemu sve dok nije umro Allahov Poslanik, s.a.v.s. Tada sam u sebi rekao: „Teško tebi Omere, pa vidiš li da najbolji od nas umiru, a ne moraju poginuti.“ Zatim je i Ebu Bekr umro, pa sam opet u sebi rekao: „Teško tebi Omere, pa vidiš li da najbolji od nas umiru.“ Nakon toga moje mišljenje o Osmanu ibn Maz'unu, r.a., se vratilo na ono prvo, koje sam o njemu imao.“[9]

Allahov Poslanik, s.a.v.s., je obilazio Medinu i njenu okolinu tražeći ashabima zgodno mjesto za mezarje, gdje će se ukopavati. Kada je došao do mjesta, današnjeg i jedinog medinskog mezarja, Džennetul-Bekijje, rekao je: „Naređeno mi je da ovo mjesto budu naši mezarluci.“[10]

Osman ibn Maz'un, r.a., je bio prvi muhadžir koji je umro u Medini i prvi je ukopan u medinsko mezarje Bekijju. Kada je Osman ibn Maz'un spušten u svoj kabur, Poslanik, s.a.v.s., reče ashabu pored njega: „Dodaj mi taj veliki kamen da stavim pored njegovog mezara, tako da znam gdje je ukopan, pa da do njega mogu ukopavati svoju porodicu. Taj čovjek je pokušao podići taj kamen, ali nije mogao. Tada Poslanik, s.a.v.s., diže taj kamen i ja sam vidio bjelinu njegovih mišica, kada ga je podigao i stavio kod njegove glave. Tada je Poslanik rekao: Ovo je kabur našeg prethodnika.“[11] Kada je umro Poslanikov sin Ibrahim, a također i jedna od njegovih kćeri Poslanik je opraštajući se sa njima u kaburu rekao: „Neka vam je ugodno društvo, sa našim vjernim i pobožnim prethodnikom, Osmanom ibn Maz'unom.“[12]

Kada bi neko od muslimana umro, ashabi bi upitali Poslanika gdje će ga ukopati a on bi im govorio: „Kod našeg lijepog prethodnika, Osmana ibn Maz'una.“[13]

[1] Za Osmana ibn Maz'una, r.a., se ne spominje godina njegovog rođenja, a umro je druge godine po Hidžri, tačnije trideset mjeseci nakon Hidžre, što odgovara 624. godini po miladu. Ibn Sead u svom djelu Et-Tabekat, 3/303, kaže da je umro u mjesecu Šabanu. Pogledaj El-E'lam od Zeriklija 4/214 i  Sijer e'alamin-nubela' od Zehebija, 1/153.

[2] Sijer e'alamin-nubela' od Zehebija, 1/155.

[3] Et-Tabekat od Ibn Seada, 3/301.   

[4] Sijer e'alamin-nubela' od Zehebija, 1/155.

[5] Et-Tabekat od Ibn Seada, 3/301.   

[6] Et-Tabekat od Ibn Seada, 3/303.   

[7] Et-Tabekat od Ibn Seada, 3/305.   

[8] Sličnu ovoj predaji je zabilježio Buharija, pogledaj Sijer e'alamin-nubela' od Zehebija, 1/160.   

[9] Et-Tabekat od Ibn Seada, 3/305.   

[10] Et-Tabekat od Ibn Seada, 3/303.  

[11] Sijer e'alamin-nubela' od Zehebija, 1/154.

[12] El-Isabe, od Ibn Hadžera, 2/457 i Et-Tabekat od Ibn Seada, 3/304.  

[13] Et-Tabekat od Ibn Seada, 3/303.