Muaz ibn Džebel ibn Amr je ensarija iz medinskog plemena Hazredž. Ovaj mladić je prihvatio islam još u Medini prije dolaska muslimana u nju. Bio je među sedamdesetak ashaba koji su se susreli sa Allahovim Posanikom, s.a.v.s., na Akabi i obavezali mu se na vjernost i zaštitu kada se preseli kod njih u Medinu. Poslanik, s.a.v.s., je zbratimio Muaza ibn Džebela sa svojim amidžićem Džeaferom ibn Ebi Talibom. Muaz je učestvovao sa Poslanikom, s.a.v.s., u najpoznatijim bitkama kao što su Bedr, Uhud, Hendek i ostali poznati pohodi. Obzirom da je bio jako privržen Poslaniku, s.a.v.s., to je rezultiralo time da je od njega mnogo naučio. Bio je među ashabima koji su naučili Kur'an napamet još za života Muhammeda, s.a.v.s. Enes, r.a., kaže: „Za života Poslanikova Kur'an su naučila napamet četvorica ljudi i svi su bili od ensarija: Ubej ibn Keab, Zejd, Muaz ibn Džebel i Ebu Zejd, jedan od mojih amidža.“

Zbog toga Poslanik, s.a.v.s., svrstava Muaza u skupinu ashaba od kojih treba uzimati ispravno učenje Kur'ana, pa kaže: „Uzmite (učite) Kur'an od četvorice: od Ibn Mes'uda, od Ubejja, od Muaza ibn Džebela i od Salima, Ebu Huzejfinog štićenika.“[2]

Njegovo druženje sa Poslanikom mu je dalo još jednu specifičnost u odnosu na ostale ashabe a to je da je Muaz, r.a., bio ashab koji je najbolje poznavao halal i haram, tj. ono što je dozvoljeno i što je zabranjeno, u islamu.

Enes ibn Malik, r.a., prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: „Najmilostiviji od moga ummeta je Ebu Bekr, najstrožiji u vjeri je Omer, najiskreniji u stidljivosti je Osman, najbolji poznavalac halala i harama je Muaz, najbolji poznavalac nasljednog prava je Zejd i svaki narod je imao svoga povjerenika a povjerenik ovoga umeta je Ebu Ubejde.“[3]

Evo jedne od situacija koja ukazuje na privrženost Muaza, r.a., Poslaniku i njegovo druženje s njim koje je iskoristio u proširivanju svog znanja. Muaz, r.a., kaže: „Jahao sam skupa sa Allahovim Poslanikom, s.a.v.s., na magarcu zvanom Ufejr, pa mi Poslanik reče: -O Muazu, znaš li kakva je obaveza ljudi prema Allahu i kakva je obaveza Allaha prema ljudima? Ja rekoh: -Allah i Njegov Poslanik jedino znaju. Tada Poslanik reče: -Obaveza ljudi prema Allahu je da Ga obožavaju i da Mu ne čine širk (ništa ne pripisuju kao sudruga), a obaveza Allaha, dž.š., prema ljudima je da ne kažnjava onoga ko mu ne čini širk. Tada ja upitah: -Pa hoću li to reći ljudima da ih time obradujem? On reče: -Nemoj im govoriti pa da se onda u to pouzdaju (i zapostave činjenje dobrih dijela).“ Muaz, r.a., je ipak pred kraj svoga života ispričao ovaj hadis bojeći se da ne pogriješi ako to ljudima ne prenese.

Poslije oslobođenja Meke, Kurejšije su masovno primale islam. Nisu primali pojedinačno, nego su prelazili na islam čitava plemena. Ti novi sljedbenici i nosioci šehadeta trebali su jednog temeljitog učenjaka koji će ih podučiti islamu i upoznati ih sa šerijatskim propisima. Za upravitelja Mekke imenovan je Attab ibn Usujd a Muaz ibn Džebel je dobio ulogu da izvjesno vrijeme podučava ljude Kur'anu i vjerskim propisima. Muaz ibn Džebel se ubraja u najpriznatije ashabe, na što ukazuje hadis u kojem Poslanik kaže: „Divan li je čovjek Ebu Bekr, divan li je čovjek Omer i divan li je čovjek Muaz ibn Džebel.“[4]

POSLJEDNJI SUSRET MUAZA SA POSLANIKOM

Nakon pohoda na Tebuk Allahov Poslanik, s.a.v.s., je poslao Muaza ibn Džebela, sa skupinom drugiha ashaba, u Jemen, kao kadiju i onoga koji će ljude podučavati islamskim propisima. S njim je poslao pismo stanovnicima Jemena u kojem Poslanik, s.a.v.s., između ostalog kaže: „Poslao sam vam jednog od najboljih svojih ashaba.“ Poslanik, s.a.v.s., je lično ispratio ovu grupu ashaba koji su krenuli kao misionari u Jemen. Poslanik je išao pored Muazove deve a on je jahao. Dugo je pratio Muaza a zatim mu je na rastanku rekao: -O Muaze, možda se više nećemo sresti, možda ćeš nekad proći pored moje džamije i mog kabura...“ Ove riječi su jako dirnule Muaza, pa je zaplakao zbog rastanka sa svojim Vjerovjesnikom i prijeteljem Muhammedom. Poslanik mu reče: -Nemoj plakati, o Muazu, jer plač je od šejtana.“[5] Tako se uistinu i desilo. Muaz, r.a., je ostao u Jemenu sve do Poslanikove, s.a.v.s., smrti. Kada je Ebu Bekr, r.a., postao halifa Muaz, r.a., se vratio u Medinu. Jednom prilikom je stajao pored Poslanikovog kabura i plakao. Neko ga upita: -Zašto plačeš, o Muaze? On reče: -Zbog hadisa kojeg mi je ispričao Allahov Poslanik, s.a.v.s., a on glasi: „Najmanje djelo koje se učini radi ljudi (da bi to ljudi vidjeli) se smatra jednom vrstom širka (višeboštva).“

U znanju i poštovanju Muaz je dosegao vrhunac dok je još Poslanik bio živ, ali ga je održavao i nakon Poslanikove smrti, iako je bio mlad, jer Muaz je umro u vrijeme Omerovog hilafeta, u 33. godini života.

Muaz je skupa sa Ebu Ubejdom ibn Džerrahom učestovao u borbama u Siriji. Kada je Ebu Ubejde preselio na bolji svijet onda ga je naslijedio Muaz i na taj položaj ga je imenovao drugi halifa Omer, r.a., koji ga je mnogo cijenio. On bi ga često konsultovao kada bi zapadao u neke nerješive situacije. Jednom priliko je Omer, r.a., rekao: „Da ne bude Muaza, r.a., Omer bi bio upropašten. (misleći na njegovo poznavanje vjerskih propisa).“

Za vrijeme svog boravka u Siriji Muaz, r.a., je slovio kao veliki učenjak kojem su se mnogi ashabi i tabi'ini obraćali tražeći odgovore na neka vjerska pitanja. To potvrđuju naredni tekstovi. Jezid ibn Kutejb priča: „Ušao sam u jednu džamiju u Humsu (u Siriji) i u njoj sam našao mladića valovite kose. Oko njega se iskupilo mnogo svijeta. Upitao sam ih: -Ko vam je ovo? Oni odgovoriše: -To je Muaz ibn Džebel.“

Šehr ibn Havšeb je rekao: „Kad god bi Muaz ibn Džebel bio prisutan na nekom sastanku Poslanikovih ashaba gledali bi u njega sa posebnim poštovanjem.“

Ebu Musa El-Havlani, jedan od istaknutih tabi'ina kaže: „Došao sam u džamiju u Damasku i zatekao sam grupu ashaba, srednjovječnih ljudi, a među njima je bio mladić lijepa izgleda. Kad bi se oni razišli u nekim pitanjima, obratili bi se tom mladiću. Upitao sam jednog od njih: -Ko je ovaj mladić? On odgovori: -To je Muaz ibn Džebel.“

Koliko je Omer, r.a., cijenio Muaza ukazuje i slijedeća njegova izreka. Prije svoje smrti Omer je rekao: „Da je živ Muaz ibn Džebel i da ga ja imenujem svojim nasljednikom pa umrem, a onda me Allah, dž.š., upita: -Koga si imenovao da predvodi Muhammedov ummet?, odgovorio bih: -Imenovao sam Muaza ibn Džebela da ih predvodi jer sam čuo kada je Poslanik, s.a.v.s., rekao da je Muaz ibn Džebel vođa učnih ljudi na Sudnjem danu.“

Poslanik, s.a.v.s., je rekao: „O, Muaze, tako mi Allaha, dž.š., ja te jako volim, zato ne zaboravi poslije svakog namaza proučiti ovu dovu: -Allahu moj, pomozi mi da Te se sjećam, da Ti zahvaljujem i da Ti lijepo ibadet činim.!“ (Allahumme e'inni ala zikrike ve šukrike ve husni ibadetike)

Muaz, r.a., je umro 18. godine po Hidžri među ashabima koji su umrli od kuge u Amevasu, koju je Poslanik, s.a.v.s., najavio, kao jedan od malih predznaka Sudnjeg dana.

[1] Muaz ibn Džebel, r.a., je rođen 20. godine prije Hidžre, a umro u tokom kuge u Amevasu 18. godine po Hidžri, što odgovara da je rođen 603. godine a umro je 639. godine po Miladu. El-Ealam od Zeriklija, 7/258.          

[2] Sijer e'alamin-nubela' od Zehebija, 1/445.  

[3] Hadis je sahih a zabilježili su ga Ahmed, Tirmizi i drugi.

[4] Hadis je zabilježio Tirmizi.  

[5] Iz života ashaba, str. 358 i Sijer e'alamin-nubela' od Zehebija, 1/448.