piše: Boris Varga*
Integracija muslimana u zapadnoevropska društva i muslimanskih država u zonu interesa Evropske unije počela pre više od pola veka. I pored trenutnih nepovoljnih internih i međunarodnih okolnosti, taj proces je teško zaustavljiv
Zbog straha od novog i nepoznatog, Evropska unija se menja: u krizi je šengenski sistem otvorenih granica, jačaju konzervativne i nacionalističke političke opcije, a nakon Brexita politički i ekonomski potres u Uniji najverovatnije nije završen. Srednja Evropa je poslednjih godina potonula u konzervativni populizam.
Ipak, postoji i druga strana tih promena na fonu moralne panike, a to je prihvatanje građana muslimanskog porekla kao ravnopravnih sa Evropejcima, što se posebno vidi na primeru izbora početkom maja 2016. Sadika Kana za gradonačelnika Londona, prvom takvom slučaju u evropskoj istoriji.
Međutim, već u junu 2016. Brexit je opomenuo EU, da je glas onih koji se protive njenom opstanku i proširenju – prilično jak. U stvari, analitičari smatraju da je referendum u Ujedinjenom Kraljevstvu bio samo formalno u vezi članstva te zemlje u Uniji, dok je u centru pažnje bilo pitanje migranata, rasprava koju je pratila izrazito ksenofobična retorika.
BROJKE I STRAHOVI
U novoj geopolitičkoj zoni interesa EU, od Sarajeva do Istanbula, nalaze se države sa velikim brojem muslimanskog stanovništva. Prema istraživanju organizacije Pew Research Centerurađenom 2010. godine, u evropskim državama muslimana ima 44,1 miliona, što je oko 6 odsto od evropske populacije. Ovo istraživanje pokriva Evropu i Rusiju, bez Turske. Najveća muslimanska zajednica je u Rusiji i broji oko 14 miliona muslimana, dok pojedinačno na Starom kontinentu najbrojniju muslimansku zajednicu ima Francuska – 4,7 miliona (7,5 odsto) i Nemačka – 4,8 miliona (oko 6 odsto). U Evropskoj uniji muslimanska zajednica broji preko 18 miliona pripadnika, dok je prema podacima CIA Factbook u bivšim komunističkim državama – BiH, Srbiji, Kosovo (de fakto), Albaniji i Makedoniji – oko 6,5 miliona.
Najveća muslimanska zajednica u Južnoj Evropi je u Turskoj, koja broji oko 80 miliona. Znači, u zoni interesa Evropske unije (bez Rusije) nalazi se oko 110 miliona muslimana, ne računajući one koji su došli poslednjih godina u velikoj emigraciji, uglavnom sa Bliskog istoka.
Strahovi u Evropi od stalnog dotoka emigranata, od radikalnog islama, a posebno od terorizma nikako ne ide u prilog tezi da je ova nova, geopolitička zona interesa EU, Zapadne Evrope i realna. Britanski novinar pakistanskog porekla Sarfraz Manzur za International New York Timespiše da je nakon referenduma o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz EU, u toj zemlji nastao „rat kultura“, odnosno neka vrsta sukoba generacija, gde „mlađi, bolje obrazovani ljudi, koji žive u gradovima i često putuju vide svet mnogo drugačije od ostalih u državi“. Manzur smatra da je jedan od glavnih uzroka pobede onih koji su na Bregzitu glasali „za“ – pitanje migranata i ksenofobična propaganda.
Kad je reč o proširenju EU na muslimanske države, a posebno Tursku, u izjavama evropskih lidera je još manje diplomatskog takta i verbalnog uvijanja. Veoma direktan je još 2002. godine bio bivši francuski predsednik Valeri Žiskar Desten, koji je rekao da „Turskoj uopšte ne treba dozvoliti da se integriše u EU“. Stav da će „integracija Turske u EU biti pobeda ekonomije nad kulturom“, pripada papi Benediktu XVI Jozefu Racingeru, koji je te reči izrekao još kao kardinal 2004. godine, pre nego što je postao glava Svete stolice.
Mnogo dalje u tom pravcu otišli su lideri Srednje Evrope, odnosno Višegradske grupe. Vodeće političke elite Mađarske, Poljske i Slovačke otvoreno kontriraju Briselu i Nemačkoj u vezi kvota za raspodelu izbeglica iz Sirije.
(NE)POVERENJE I STRAH OD EVROPE
Strahovi dolaze ne samo s evropske strane, oni su prisutni čak i kod najvećih evrofila u muslimanskim državama. Orhan Pamuk piše o stogodišnjoj težnji Ataturkove Turske da se približi, integriše, pa na kraju i postane deo Evrope. Pamuk Evropu u očima Turske opisuje istovremeno kao „viziju budućnosti i pretnju“, odnosno vizija „koja stalno menja identitet i lice“.On piše da su pripadnici njegovog i većine prethodnih naraštaja verovali u viziju Evrope više od samih Evropljana. Međutim, Pamuk je oprezan kad su u pitanju „zaneseni zagovornici Evropske unije i teoretičari identiteta na zapadnim univerzitetima koji isuviše ozbiljno uzimaju tu viziju Evrope i da se u duhu mnogobrojnih slavnih imena, od Getea do Sartra, od Dantea do Loka, stvara neka nova vrsta nacionalizma – „evropski nacionalizam“.
Stoga je veoma upečatljivo razočarenje sekularnih Turaka koje na stranicama svojih eseja iznosi Pamuk. Zbog odbijajućih izjava iz Evrope, mnogi Turci izgubili su nadu da će postati Evropejci, te osećaju gnev prema Zapadu. Pamuk tvrdi da Turska buržoazija preživljava bol i gnev zbog gubitka svojih nada u evropeizaciju, a da bes dolazi zbog toga što se posle toliko vremena Turska nije evropeizovala i što su saznali da ih Evropa, u stvari, ne želi. Takva raspoloženja, početkom dvehiljaditih doneli su na vlast političke opcije u Turskoj koje koketiraju sa islamizmom, a Pamuk smatra da se posebno uzdiže turski nacionalizam koji jača u medijima i javnosti preko antievropske i antizapadne retorike.
Pojedini intelektualci koji se bave političkim temama i islamom, poput Benjamina R. Barbera, smatraju da je “fundamentalizam religija pod opsadom”. Ovu tezu razvija američki muslimanski naučnik pakistanskog porekla Akbar S. Ahmed u svojoj knjizi “Islam pod opsadom”. Sledbenik te teze na Balkanu, sarajevski novinar i analitičar Mirnes Kovač, zaključuje da je stanje islama i muslimana današnjice opterećeno predrasudama i nerazumevanjem, marginalizacijom ili zloupotrebom, odnosno ono je takovo da nalikuje stanju “opsade”. Ovo se odnosi kako na međusobne odnose, unutar islama i među muslimanima, tako i na percepciju islama i muslimana spolja. Na Zapadu, u SAD i EU, retorika desničara usmerena je prstom na islam i muslimane, tvrdeći kako se radi o netolerantnoj i konzervativnoj tradiciji koja ugrožava zapadne vrednosti. Takva retorika nije tipična samo za desničarske političare, već i umereni recipijenti na Zapadu zbog takve slike muslimana i islama su manje empatični na vojne intervencije na Bliskom istoku. Negativne predrasude takođe su i prema islamu i muslimanima kao migrantima u SAD i EU, a posebno po pitanju integracije Turske u Uniju. U svojoj knjizi “Opasada islama” Kovač upravo ukazuje na slabosti i kod samih muslimana koji su na neki način (samo)prihvatili činjenicu tog “opsadnog stanja”.
Ivan Ivanji smatra da problem izbeglica u Zapadnoj Evropi mobiliše na ulice desničare, a protiv njih izlaze stvarni ili samozvani levičari kontrirajući im. „Ta dva satelita u približno istoj orbiti mogli bi da se sudare sa nesagledivim posledicama“, kaže on. „Novi bauk neofašizma“ privlači veliki broj nezadovoljnih mladih ljudi i radnika, a „ideja im je okupljanje oko sopstvene nacije, mržnja protiv stranaca – Jevreja nema dovoljno, neprijatelji su danas muslimani“ – smatra Ivanji.
S druge strane, u muslimanskim prozapadnim krugovima jača diskurs da je islam evropska religija, a muslimani – evropski narod, ukazujući na Bosnu i Hercegovinu kao najbolji praktični primer. Akbar S. Ahmed smatra da je jedan od ključnih problema odnosa savremene Evrope i integracije u nju muslimanskih država, u stvari, takozvana “bečka trauma”, ili evropsko posmatranje ideje islama kroz osmansko iskustvo koje je zasnovano na sukobu. Ahmed tvrdi da je pogrešno smatrati da je judeo-hrišćanska tradicija evropska, ona – prema njegovim rečima – kao i islam potiče iz Azije. Stoga, smatra Ahmed, ako su hrišćanstvo i judaizam prihvaćene kao evropske religije, islam takođe treba da bude tako prihvaćen.
Ahmed smatra da su Turska i Bosna ključne države za interakciju između Evrope i muslimanskog sveta. S jedne strane, prema njegovim rečima, turski momentum je isuviše jak da bi bio zaustavljen, te će Turska morati stupiti u interakciju sa Evropom, a Evropa se može okoristiti Turskom. Turska je za Evropu savršeni most prema muslimanskom svetu i Aziji. S druge strane, za Ahmeda Bosna ima muslimane koji su među najuzornijim na svetu, jer oni “poseduju samilost (imajući u vidu suzdržanost od osvete za stradanje u ratu devedesetih. – Red.), jednostavnost, poniznost, učenost i poštovanje prema nauci”.
Faktički, Bosna i Hercegovina je najzapadnija država sa konstitucionalnom muslimanskom većinom i njena integracija u Evropsku uniju može postati određeni presedan za ostale muslimanske države i teritorije koje teže da se demokratizuju, kao što je Albanija, Makedonija, Srbija (sa de iure Kosovo) i Turska. Za razliku od Turske u kojoj je od 1960. do 1997. godine izvršeno četiri vojna udara, bivše komunističke države sa značajnim brojem muslimana bile su potpuno sekularizovane, čak i do granica nasilnog ateizma. Time su te države, i pored svojevrsnih trauma komunizma, bliže evropskom sekularnom, potpuno odvojenom funkcionisanju verskih zajednica od države.
Akbar S. Ahmed piše kako je tragajući po velikim univerzitetskim centrima Evrope – Kembridžu, Edinburgu i Heidelbergu – islamski koncept nauke ('ilm), odnosno „potrage i zanimanje za znanjem“, pronašao „oličenog i sjedinjenog u narodu jedne malene nacije smeštene u udeljenom delu evropskog kontinenta – u Bosni“. Ahmed smatra da su u Bosni pojam iluma (znanja) shvatili u svoj njegovoj punoći, a ona obuhvata „saosećanje i razumevanje prema Drugom, i spojili su to sa intelektualnom znatiželjom za svet koji ih okružuje“.
CIJELI TEKST U PRINTANOM IZDANJU
* Dr. Boris Varga je novinar, publicista i nezavisni istraživač iz Novog Sada. Kontakt: Ova e-maila adresa je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je vidjeli.
