50godina.jpg
digitalbanner-naslovna7.jpg

Prve hurme

Autor: Edin Memić April 13, 2021 0

Ne znam tačno koja godina je bila, ali sve su prilike da je bila 1992.

Svakakve vijesti su tada prolazile našim malim selom i odozgo i odozdo, a među njima je bila i ta da su u selo stigle hurme. Trebalo je, kako je u toj vijesti stajalo, da neko iz kuće ode do Izeta – koji je bio čovjek za sve: blagajnik za vodu, za cestu koja je prolazila kroz selo, koji je naplaćivao vazifu (hodžarinu ili članarinu modernim rječnikom kazano), uopšteno, čovjek od naročitog povjerenja – i preuzme hise (dio) za svoju kuću koliko koga sljeduje. Te da ponese ceker za hurme.

Nikada kao tada nisam u ustima držao magičniju riječ od te – hurma! Nismo znali šta je to, ni kakvo je. Mogao je biti i otrov, ali svog hiseta niko se nije odricao. Nas nekoliko dječaka trkom se uputilo, kako se to govorilo “na zemlju ne stajući” do Izetove kuće koja se nalazila haman u dnu sela. Dozvali smo ga s vrata na kojima su lepršali “kajševi” raznih boja pritom pazeći da obućom ne stanemo na prostrtu ponjavu ispred vrata. Izet se kroz hodnik svoju kuće kretao sporo i s pola puta pitao: “Šta hoćete”? (Zbog tobožnjeg uznemiravanja dozvolio je sebi da nas počasti nekim pogrdnim imenima, a sve kroz šalu).

“Rekli su nam da dođemo po hurme.” Svojom debelom rukom razgrnuo je kajševe sa vrata, pogledao u naše razgolačene oči, micao jedrim usnama koje su se smjestile u podnožje svježe obrijanog lica, računajući koliko hurmi treba iznijeti. “Sačekajte” rekao je odveć važno kao da rješava trenutno najvažnije svjetsko pitanje.

Vratio se noseći veliku kartonsku kutiju. Ne sjećam se koje je boje bila, ali je po načinu nošenja bila teška. Spustio je je, ne otvarajući, pa ponovo pogledao po nama. “Ja sam izračunao”, veli, “u našem selu je 40 kuća, i znam koliko u svakoj kući ima čeljadi. I izračunao sam, isto tako, da svakom čeljadetu može doći po tačno deset hurmi. Koliko mogu da vidim, cekeri vam neće trebati, već ako imate manju kesicu kakvu, jerbo hurme ne idu u džepove. Dakle, ti Murizov, vas je četvero u kući, i dobit ćeš četrdeset hurmi, ali gledaj kako ćeš pola pojesti do kuće pa svali na mene da sam manje dao, nek mi laju mater k’o što za sve laju. Ti Hajrudinov, vas je mašala sedmero, da ti otac sve drugo zna ko rađat vas valj’o bi para, ovako – drži 70 hurmi i nosi kući. Ti… Tebi četrdeset po računu koji sam objasnio. Prebrojte prije nego krenete, kad iziđite na vratnice za broj ne odgovaram.

Dok je vadio hurme, jednu po jednu, čudne i suhe u isti mah, mi smo brojali jedva čekajući da zamaknemo iza vratnica Izetove avlije, pa da probamo to čudnovato… (Zbilja nismo znali je li voće ili šta već).

Kada smo odmakli dovoljno daleko od Izetove kuće da nas ne vidi i dovoljno daleko da nas ne vide ni iz naših kuća, svako je iz svog hiseta uzeo po jednu i probao. Sajo je dobro zalomio zub jer je udario na košpu, Sado je čekao da vidi kako ćemo mi ostali proći, i opet nije kušao, kaže kod kuće ću. Ja sam iza Saje probao svoju, poučen njegovim iskustvom, izbacivši košpu. Hurma je bila slatka, neobično lijepa uostalom kao mnoge stvari koje probaš prvi put. Kući smo požurili. Sajo je pojeo još 3-4, veli, sa svojih deset mogu raditi šta hoću.

Tog dana mnogobrojna usta našeg sela žvakala su hurmu po prvi put u životu. Svi su se složili da je to slatka voćka. Svi se nisu složili da je raspodjela bila pravedna. Govorili su, ako je nama dao ovoliko, koliko je Izet ostavio sebi?! Neko je svoje hurme pojeo onako, neko ih je probao sa hljebom, neke domaćice su pravile kompot. Interesantno, košpe niko nije bacao. Muharemovi su prvi napravili tespih od 33 košpe, odnosno bobka (pobožnost se naglo uselila u svaku kuću zajedno sa nadolazećim ratom, pa gdje tespiha nije bilo, nadjeli su se od košpi). Ja sam ih nekoliko posijao u saksije u kojima je mama na prozoru uzgajala cvijeće – zvalo se “žara”, nije peklo, a nije vala ni mirisalo - kao što ni hurma nikad nije nikla.

Od te godine, do dana današnjeg, nije bilo ni uoči, a ni ramazana, da u njemu nije bilo hurmi različitih vrsta i kvaliteta, baš kao što je slučaj sa bosanskom šljivom. Uglavnom smo ih dobivali džabane, a nerijetko i kupovali. Hurma je postala sastavnicom naših života, njome se iftarili shodno sunnetu, njome smo se hranili vjerujući u njenu ljekovitost. Kušajući mnoge shvatili smo da su najbolje one koje dobijemo besplatno. Uvidjeli smo da hurma nije problem. U našim glavama je problem druge prirode: “Koliko je ostavio sebi onaj koi h je podijelio nama”. Jer, zna se, da smo mi dijelili podijelili bi pošteno, ako treba i svoje ukućane bez njihovog hiseta ostaviti.

Sada više nema Izeta. Skoro da nema ni mog sela. Sado i Sajo su negdje u bijelom svijetu. Sa rafa tržnih centara kupuju hurme. Čekaju ramazan kažu, pa da imaju za iftar. Ne znam pamte li okus onih prvih koje su probali. Ili samo pamte okus vremena u kojem su ih probali. Vremena koje je davno bilo. Toliko davno da onaj ko se rodio tada sada po internetu kao tridetogodišnjak ismijava svakogodišnju predramazansku gestu jedne prijateljske zemlje kao što je KSA.

 

 

 

© 2017 Preporod All Rights Reserved. Implemented by HudHudPro - Video produkcija