digital-naslovna-skracena.jpg
mobitel-banner-naslovna.jpg
leksikon-banner-za-homepage1.gif
Književni kutak

Kalemli djeca

Autor: Februar 11, 2016 0

Zembilj po drugi put na zemlji

 

Davno je neko rek'o da je Bosna zemlja kijameta. Po njoj su se kotrljali zulumi i dahiluci. Svaka je njena zehra krvlju natopljena, krvlju obojena. I u tom vječnom belaju i ogrami nalazili su naši stari čare našim potrebama.  Uz handžar i kubure nije se zaboravlj'o ni kalem. Iskretali smo džepove i u džemadama i u gunju i u čakširama i u šalvarama, odvezivali kese i razvezivali šudare, pa podizali škole, makar i po uđericima i po tavanima. Knjige nam doturali iz Stambola i iz Moskovije, a učitelji nas za sto gorša i presiječak drva, učili jaziji i pametnome radu.

            Prolazile su godine učenja i mučenja, ama se čaršija napuni valjanih bazrđana i zaltorukih zanatlija. U nanulama smo klepetali, ama nam je mutvak bio i slasan i masan, a pod kućom i mečalo i mukalo. Berićeta je bilo, berićeta efendum!

I mitiše sultani, džombosaše se zemani. Švabo, nalet i tinalet ga bilo, donese nam svoju pamet. Turiše nam noge u kundure, a čakšire zapeše o 'hozentregere'. Dovedoše ofarbane Micike i okrečene Francike, a uz bande i muzike, rastopiše nam majčine đerdane i dukatli tepeluke, zapališe odžake i izvrnuše bakrače i tendžere. Protrkaše zadnji mimo prve. Kmet otanča, a beg se usuka. Saglan poslovi iskliznuše, a dever poslovi izuhuriše. Evladu našem svoju pamet naturiše i iskopaše nam džan i din. Koptisa muhadžirluk. Neko u Tursku neko u Srbiju. I puče puška u sred Sarajeva i iz velike krvi izvukosmo slobodu. Opismo se radosti i u tom pijanstvu zaboravismo jedan konat da istom sada valja pamet sabrati i podizati ono, što su strašni zemani porušili. 

Nekad u stari vakat, znadosmo ufatiti konat svakom poslu, a u ovoj našoj lijepoj slobodnoj kući, ovlaisa neki javašluk pa izgubismo hesab i o sebi i o svom evladu. Dok su nam gladne prišiđeldije, na pamuk krv pile, znali smo mi šta ćemo mi sa našim halatom i zanatom, šta ćemo i kuda ćemo sa našim evladom, kad knjigu izuči. Svaka naša para imala je svoje mjesto. Prenese nam pameti Poskakasmo u gospodu, u ajlučare. I kad napunismo ućumete i kad pritiskosmo carsku haznu, hesabili smo, da tome neće biti kraja. Jagma o neke velike škole, što za nekolike godine izbacaju gotove gospodičiće, pa što sjednu u halkanu, sjedi hljebe da te jedem!  

I najdarovitiji meldžis navalio da mu je veliku školu, i najblentavija beledija slala je arzuhale, da joj za pet mahala dignu gimnaziju.  

Podigoše se bine velike i lijepe. Uzuhuriše iz njih kalemili djeca. Spolja kalajli unutra belajli. Obijajući pragove godpode medena jezika zastarčiše, a hljeba ne nađoše i uzuhuriše čitavi buljuci kalemli besposlenjaka, pa što ne pade od tišeke i jektike, zakorači na džadu prema Zenici ili Mitrovici. Teret kući a belaj državi.  

I dok ti nesretnici kalema i janliš iluma, oderaše tabane oko kapidžika, dotle naša polja zarastoše u trnjke, čekajući da ih valjani plugovi preoru i pametne ruke zasiju, dotle naši bogati pašnjaci kukaju za plemenitim vočićama i sojli ovčicama, za sirarama i mljekarama, za selametom, što je gorim i nevoljnim vilajetom donio svaki hair i hal. I dok je naša bogata kuća raskrilila ruke, da zagrli svoju naučenu djecu, dotle se oni sa muhurleisanim ćagetima nude ihsanu i šejtanu, za malo plaćice, za malo fajdice.   

Kad bismo u vakat tobe došli pa viknuli Aman ljudi Dajte nam drugog selameta! Dajte nam škole iz kojih će izlaziti ljudi, koji anlaišu šta je njiva, šta je ispaša i šta je vinograd, šta je voćnjak i šta je stoka, šta je razboj i alat, koji će znati raditi i zaraditi i na kraj baciti, neće li nam opet mutvaci biti sočni i smočni, a ahari bučati od sitne stoke i bijesnih hatova. Degenek, kabast degenek, udario bih ja onima što ne znadoše ferak ufatiti našim potrebama, što ne mogoše anlaisati, o čemu visi naš hair i naš selamet, što slijepi kod očuju ne vidješe, da je naš baht u lijepoj našoj oranici i kosnici, u šumi i livadi, u vinogradu i maslinjaku.

Gospodstvo je u pametnom i naprednom radu, a ne u upeglanim pantalama. Daće Allah dragi, da i mi jednom sebi dođemo, pa da nam kuća propijeva, a čaršija i nekadašnji čifluci podvrisnu, od velikog selameta!

IZ KNJIGE STARO SARAJEVO

Strana 292.

« Ne vidim čovjeka Dnevnik umiranja »
nazad na vrh

Sadržaj dozvoljeno prenositi uz naznaku izvora: Preporod novine