„Četiri stvari će imam reči u sebi:„Euzu“, „Bismillu“, „Amin“ i kada imam kaže „Semi' Allahu limen hamideh“ reći će „Rabbena leke-l-hamd.“

Preovlađujuća većina islamskih učenjaka smatra da je učenje jednog dijela Kur'ana u namazu farz (obaveza) na osnovu ajeta: „Učite ono što vam je najlakše iz Kur'ana...“ (Kur'an, El-Muzemmil, 20)i sahih-hadisa kojeg bilježi Muslim od Ebu Hurejre, r.a., da je Allahov Poslanik, a.s., rekao: „Nema namaza bez učenja Kur'ana.“ (Muslim, Sahih...,hadis br. 396)Ovaj hadis je argument da općenito nema namaza bez učenja Kur'ana (El-Kasani, Bedai'...,tom1, str. 516-517).Učenje Fatihe, pak, na prva dva rekata u farz-namazima i na svim rekatima dobrovoljnih namaza i vitra je vadžib na osnovu ustrajnosti Allahovog Poslanika u tome (Eš-Šurunbulali,Imdad...,str. 256-257).

Obaveza učenja Fatihe

Ovo se argumentira i sahih-hadisom kojeg Muslim i imam Malik prenose od Ebu Hurejre, r.a., da je Allahov Poslanik, a.s., rekao: „Ko klanja namaz, a ne prouči Fatihu to je nedostatak, to je nedostatak, to je nedostatak i nepotpunost.“ (Muslim,Sahih..., hadis br. 395; Malik, Muvetta'..., hadis br. 30). Naime, Abdulvehhab el-Mešhedani tumačeći ovaj hadis kaže: „Ovaj hadis ukazuje na to da je namaz u kojem se ne prouči Fatiha manjkav, ali da u osnovi nije pokvaren, jer je Vjerovjesnik, a.s., rekao: „...nije potpun“, tj., namaz nije potpun, a nepotpunost u namazu ne znači i neispravnost. Prema tome, učenje Fatihe u namazu je vadžib, a nije rukn čije izostavljanje kvari namaz.“ (Abdulvehhab el-Mešhedani, Kejfijje es-salah en-nebijji 'ala dav idžtihad el-mezheb el-hanefi, str. 47)

S druge strane, za hadis kojeg bilježe El-Buhari i Muslim od Ubade ibn Samita, r.a., da je Allahov Poslanik, a.s., rekao: „Nema namaza za onoga ko ne prouči Fatihu“ (El-Buhari, Sahih...,hadis br. 756;Muslim, Sahih..., hadis br. 394) učenjaci hanefijske pravne škole navode da je riječ o ahad-hadisu, a na temelju ahad-hadisa ne može se izreći sud da je nešto farz. Stoga je učenje Fatihe u namazu vadžib, to jeste drugostepena zapovijed u islamu. To znači da je onaj ko namjerno ne prouči Fatihu griješan, ali mu je namaz ispravan, a onaj ko zaboravi da prouči Fatihu dužan je učiniti sehvi-sedždu (Es-Semerkandi, Tuhfa..., tom 1, str. 129;Ibrahim el-Halebi, Halebi kebir,str. 295).

Poslije Fatihe tiho (usebi) reci: Amin

Sunnet je da imam, muktedija i osoba koja klanja sama na kraju učenja Fatihe, odnosno slušanja Fatihe u namazu kaže tiho (usebi) „amin!“ (Ibn Humam, Šerh fethi el-kadir, tom 1, str. 301). Ovo je utemeljeno na sahih-hadisu kojeg bilježe El-Buhari i Muslim od Ebu Hurejre, r.a., da je Allahov Poslanik, a.s., rekao: „Kada imam kaže 'Amin' kažite i vi! Onome, čiji se izgovor „Amin“ podudari s izgovorom meleka, bit će oprošteni učinjeni (manji) grijesi.“ (El-Buhari, Sahih..., hadis br. 780; Muslim, Sahih..., hadis br. 410) U dugom sahih-hadisu kojeg bilježe Ed-Darimi, En-Nesai i drugi prenosi se od Ebu Hurejre, r.a., da je Allahov Poslanik, a.s., rekao: „Kada imam izgovori: 'Gajri-l-magdubi alejhim ve le-d-dallin', vi recite: 'amin.' Uistinu i meleki tada kažu „Amin“. Čije izgovaranje „Amin“ se pududari s izgovaranjem meleka oprostit će mu se (raniji) grijesi.“ (Ed-Darimi, El-Musned el-Džami', hadis br. 1380; En-Nesai, Es-Sunnen..., hadis br. 1001; En-Nimavi, Asar es-Sunen...,hadis br. 376, str. 138)

Također, sunnet je da se „Amin“ nakon Fatihe izgovori tiho, usebi, jer je „Amin“ u osnovi dova, a prema riječima Uzvišenog Allaha dovu treba učiti tiho. Uzvišeni Allah, dž.š., kaže: „Molite se ponizno i usebi Gospodaru svome, ne voli On one koji se previše glasno mole.“ (Kur'an, El-'Araf, 55)

Uvjerodostojnim hadisima se navodi da je Allahov Poslanik, a.s., tiho izgovarao „amin“. Imam Ahmed, Et-Tirmizi, Ed-Darekutni, Et-Taberani, En-Nejseburi, Et-Tajalisi, El-Bejheki i drugi prenose odVaila ibn Hudžra, r.a., da je kazao: „Čuo samAllahovog Poslanika, a.s., kada je proučio: 'Gajri-l-magdubi alejhim ve le-d-dallin' pa je tiho (usebi) rekao Amin.“ (Ahmed ibn Hanbel, Musned...,hadis br. 18843;Et-Tirmizi, Tirmizijina zbirka hadisa, tom 1,  str. 495;Ed-Darekutni, Sunen..., hadis br. 1270;Et-Taberani, Mu'džem el-kebir..., hadis br. 109;En-Nejsaburi, El-Mustedrek 'ala sahihajn, hadis br.2972;Sulejman ibn Davud el-Džarud, Musned Ebu Davud et-Tajalisi, hadis br. 1117, str. 360-361; El-Bejheki, Sunen..., hadis br. 2447) El-Hakim tvrdi da je ovo sahih-hadis prema uvjetima Buharije i Muslima, ali ga nisu prenijeli, a isto mišljenje dijeli i Ez-Zehebi(El-Hakim, El-Mustedrek..., hadis br. 2972).

Drugo, Muhammed eš-Šejbani prenosi od Ebu Hanife, a ovaj od Hammada ibn Sulejmana da je Ibrahim en-Nah'i kazao: „Četiri stvari će imam učiti tiho u namazu: „Subaneke“, „Euzu“, „Bismillu“, i „Amin“.(Eš-Šejbani, Kitabu-l-asar..., tom 1, str. 108. Ovaj hadis ima dobar isnad. Džemaluddin ez-Zejle'i el-Hanefi,  Nasb er-raje li ehadis el-hidaje, hadis 1408)

Abdurrezzak u svom El-Musanafu, također, bilježi od Ibrahima e-Neha'ija da je rekao: „Četiri stvari će imam reći usebi:„Euzu“, „Bismillu“, „Amin“ i kada imam kaže „Semi' Allahu limen hamideh“ reći će „Rabbena leke-l-hamd.“(Abdurrezzak, El-Musanaf..., hadis br. 2596). U sličnom predanju Es-Sevri prenosi od Mensura, a on od Ibrahima e-Neha'ija da je kazao:„Postoji pet stvari koje imam govori usebi: „Subhaneke Allahumme ve bihamdike“, „Euzu“, „Bismillu“, „Amin“ i „Allahume Rabbena lekel-hamd.“ (Abdurrezzak, El-Musanaf..., hadis br. 2597).

Treće, u sahih-hadisu kojeg bilježi Muslim od Ebu Hurejre, r.a., prenosi se da je Allahov Poslanik, a.s., rekao: „Nemojte u namazu preticati imama! Kada on izgovori početni tekbir i vi to učinite; kada on prouči: 'Vele-d-dailin', vi recite: 'Amin'; kada on ode na ruku i vi to učinite; a kada on izgovori: 'Semiallhu limen hamideh', vi recite: 'Rabbena lekel-hamd'.“ (Muslim, Sahih..., hadis br. 415) Iz ovog predanja kao i prethodnog se može zaključiti kako se „amin“ u namazu izgovara tiho (u sebi) kao što se tiho izgovara i „Rabbena lekel-hamd“. 

Tako je činio Allahov Poslanik, a. s., a Ebu Vail, r.a., prenosi da hazreti Omer, Alija i Abdullah ibn Mes'ud, r.a., također nisu izgovarali „bismilu“, „euzu“ i „amin“ naglas (Et-Tahavi, Šerh me'ani..., hadis br. 1208; El-Kasani, Bedai'..., tom 2, str. 45).

Ovo je stav i Imama Ebu Hanife, njegovih učenika i sljedbenika (Eš-Šejbani, Kitabu-l-asar..., tom 1, str. 108). Ibn el-Hadžadž i Ibn Arefe od malikijskih učenjaka, također, slažu se da i imam i muktedija trebaju „amin“ izgovarati tiho (El-Mevsu'a el-Fikhije..., tom 1, str. 113). Ovo je mišljenje i Ibn Abidina, Et-Tahavija, Mahmuda el-Buharija te Nedžmuddina ez-Zahidija el-Hanefija (Ibn Abidin, Red el-muhtar..., tom 2, str. 195; Et-Tahavi, Muhtesar et-Tahavi..., str. 26; El-Humam, El-Fetava el-Hindije..., tom 1, str. 82).