I opet. Ista galama i dreka. Pogledah na sat, pola dva. Noćas je malo uranio, jer obično mu košmari dolaze kasnije, tamo nekad pred zoru. “Nee...“, „bježi Avdo...“ „...ne pucaj...“.  A onda čujem majčin preplašeni glas: “Edheme, Edheme...“,  „Smiri se... Edheme... Edheme!“  Neka teška i tumorna jeza prožima mi nenaspavano tijelo svaki put iznova, baš kao i onaj prvi put kad sam kroz očeve duboke uzdahe i majčine jecaje potajno slušala babinu bolnu i strašnu priču koja mu se skoro svaku noć vraćala u snu kroz teške košmare i prekidala mu mir i spokoj koju nudi noć u svojoj tišini.

SVJEDOK