“Zato požurite Allahu“, kaže nam se u suri Ez-Zarijat, stoga šta čekaju ljudi koji kažu da će klanjati kada ostare, da će hadž obaviti kasnije… Naravno, i vjernici koji obavljaju sve dužnosti znaju reći: kasnije. U stvarima vjere ne postoji kasnije: kada se čuje ezan klanja se, kada dijete bude dovoljno odraslo podučava se arapskom pismu, kada čovjek dobije platu odvaja za sadaku odmah… Ovodunjalučke želje mogu sačekati, a Allahu treba da žurimo. Ko nam garantuje da ćemo nakon posla sata moći klanjati? Vidimo li budućnost pa smo sigurni da nam neće uzeti dušu, a obavezu nismo izvršili?