Ebu Zerr El-Gifari, r.a., je ashab koji je među prvima primio islam. Spominje se da je bio četvrti ili peti musliman. Njegovo pravo ime je Džundub ibn Džunade, ali je postao poznat po svom nadimku, Ebu Zerr. Porijeklom je iz plemena Beni Gifar, koje je bilo poznato po razbojništvu i napadanju prolaznika i karavana  koje su prolazile pored njihovog područja.

Najvažnija odlika ovog ashaba je ljubav prema istini i principijelnost u tome, bez obzira na okolnosti u kojima se nalazio. Za njega se kaže da je obožavao Allaha, dž.š., i u džahilijjetu (predislamskom dobu neznanja) i da nije obožavao kipove. Čim je do njega doprla vijest o poslaniku u Mekki krenuo je da ga nađe i da čuje u šta poziva. Kradom je došao u Mekku da pokuša naći Poslanika, s.a.v.s., koji je u tom periodu još uvijek tajno pozivao u islam. Tako je Ebu Zerr, r.a., u iščekivanju susreta sa Allahovim Poslanikom, s.a.v.s., proveo skoro mjesec dana. Nakon toga, konačno ga je ugledao i popričao s njim. Evo kako taj susret prepričava Ebu Zerr, lično:

U harem Kabe je ušao Allahov Poslanik, s.a.v.s., sa svojim drugom Ebu Bekrom. Dodirnuo je Crni kamen i zajedno sa svojim drugom obavio je tavaf oko Kabe. Zatim je klanjao. Ja sam bio prvi koji ga je pozdravio sa islamskim pozdravom. On mi tada odgovori: -I neka je na tebe Allahova milost. Odakle si ti- upita me Poslanik. Ja rekoh: -Iz plemena Gifar. Tada Poslanik odmahnu rukom i prekri svoje lice dlanovima. Čudio se Poslanik, s.a.v.s., da može čovjek iz plemena Gifar, koje je bilo poznato po napadanju i pljačkanju na putevima primiti islam. Tada Poslanik podiže glavu i upita me: -Otkada si ovdje u Mekki? Ja mu rekoh: -Ima već trideset dana i noći. Pa ko te je hranio -upita on. Ja mu odgovorih: -Samo sam pio vodu Zem-zem tako da sam se od nje čak udebljao i ne osjećam nikako glad. Tada on reče: -Zem-zem voda je berićetli (blagoslovljena) i ona zamjenjuje hranu.[2] Tada Ebu Bekr, r.a., reče: -Allahov Poslaniče, dozvoli mi da ga ja večeras ugostim. Nakon toga smo krenuli sa Ebu Bekrom do njegove kuće, te me je on počastio maslinama iz Taifa i to je bilo prvo što sam u Mekki pojeo u tom periodu.

Nakon što je primio islam Ebu Zerr je pitao Posalnika: -Allahov Poslaniče, šta mi naređuješ? On mu reče: -Vrati se svome narodu dok do tebe ne stigne moja naredba.

Međutim, Ebu Zerr je bio neumoran te je želio da svoju pripadnost islamu obznani među Mekelijama, pa je rekao: -Tako mi Jedinog, u Čijoj ruci je moja duša, ne idem natrag sve dok se glasno ne proderem obznanjujući islam unutar harema Kabe. Ušao je i glasno povikao: - Svjedočim da nema drugog boga osim Allaha, dž.š., i da je Muhammed Njegov poslanik. Ovo je bilo prvo javno obznanjivanje islama koje se suprostavilo džahilijjetu Kurejša i koje su oni mogli jasno čuti. Izgovarao ih je stranac koji nije imao ni rodbine ni ugleda, ni zaštite u Meki.

To je činio samo iz vlastite predanosti i hrabrosti, iako je znao šta će se iza toga desiti. Okružili su ga mnogobošci i počeli ga udarati sve dok nije pao. Ova vijest je brzo stigla do Abbasa, Poslanikovog amidže, koji je brzo došao, ali nije mogao spasiti Ebu Zerra, osim pomoću jednog mudrog trika. Rekao je: -O, Kurejšije! Vi ste trgovci i putujete pored plemena Gifar, a ovaj čovjek ovdje je jedan od njihove plemenske braće. Pazite, on može nahuškati svoj narod protiv vas, nagovarajući ih da opljačkaju vaše karavane kada budu tamo prolazile! Oni se pribraše i pustiše ga.

Poslanik, s.a.v.s., je shvatio kakvu narav ima njegov sljedbenik i kako se odlučno suprostvlja zabludi. Međutim nije bilo došlo vrijeme da se javno proglasi Poruka, tako je naredio Ebu Zerru da ide u svoje pleme.[3]

Kada se Ebu Zerr, r.a., vratio u svoje selo počeo je govoriti o Poslaniku i pozivati svoje komšije u islam. Ubrzo je polovina njih, kao i polovina susjednog plemena Benu Eslem primilo islam, te rekoše: -Kada Poslanik, dođe u Medinu i ostali će preći na islam.

Kada je Poslanik, s.a.s.v., učinio Hidžru i prešao u Medinu, na islam su prešli svi pripadnici ova dva plemena. Skupa su došli u Medinu i izjavili svoj prelazak na islam. Muslimani su bili zadivljeni tim njihovim činom te su im izrazili dobrodošlicu. Tako su oni koji su bili poznati po zlostavljanjima putnika i otimanju njihovih imetaka sada postali sljedbenici istine i Pravog puta. Tada je Allahov Poslanik, s.a.v.s., proučio ovu dovu: „Neka Allah oprosti plemenu Gifar i neka Allah podari mir plemenu Eslem!“[4]

Allahov Poslanik, s.a.v.s., je znao šta će sve zadestiti njegov ummet od dunjalučkih iskušenja, te je jednom prilikom upitao Ebu Zerra: -Šta bi ti učinio kada bi dočekao vrijeme u kojem bi pretpostavljeni uzurpirali ratni plijen? On odgovori: -Tako mi Allaha, Koji te je poslao sa Istinom, sjekao bih ih svojom sabljom. Poslanik, s.a.v.s., mu tada reče: -Hoćeš li da te uputim na nešto što je bolje od tog načina. Budi strpljiv dok me ne sretneš (na Sudnjem danu).

Znao je Poslanik u kakva će iskušenja, zbog položaja i dunjalučkih blagodati, zapasti njegovi sljedbenici, a isto tako je poznavao i mentalitet ovog iskrenog ashaba, koji se nije bojao nikoga kada je u pitanju vjerska principjelnost i istina. Upravo zbog toga mu je dao pouku koja će ga stalno podržavati i davati mu smjernice, kako da postupa sa ljudima koje bude sretao u svom životu.

Kada je jednom prilikom Ebu Zerr, r.a., pitao Poslanika, s.a.v.s., da ga imenuje za namjesnika, onda mu je Poslanik, s.a.v.s., rekao: -O Ebu Zerre, ti si slab (u kontrolisanju svoje srdžbe) a položaj i funkcija su poniženje i kajanje, osim onoga ko to bude ispravno i adekvatno radio i bude izvršavao svoje obaveze koje iz toga proističu.“[5] Na ovaj način Poslanik, s.a.v.s., je želio da zaštiti ovog ashaba od iskušenja koje sa sobom nosi funkcija i neki položaj. Zato je istakao njegove vrline koje će ga krasiti sve do njegove smrti. Jednom prilikom je Poslanik upitao: -Ko će se od vas sa mnom sresti na Sudnjem danu u onom stanju u kojem sam ga ostavio na dunjeluku? Tj. ko će do kraja svog života ostati na istom načinu života na kojem je bio skupa sa mnom. Tada Ebu Zerr reče: -Ja ću, o Poslaniče. Tada Poslanik reče: -Pod nebeskim svodom i na zemlji nema iskrenijeg čovjeka u govoru od Ebu Zerra. Ko želi da vidi kako je Isa, a.s., bio skroman neka pogleda u život Ebu Zerra!“

Kada je Poslanik, s.a.v.s., krenuo u pohod na Tebuk, devete godine po Hidžri, onda su neki od ashaba izostali. Neki su u putu ostajali ne mogavši izdržati, pa je Poslanik, s.a.v.s., govorio: -U kome bude hajra taj će nas sustići. Tako je deva Ebu Zerra zaostala, pa je on nastavio pješice ići za svojim drugovima. Jednog jutra na horizontu se pojavila silueta čovjeka. Tada ashabi prepoznaše Ebu Zerra, r.a., a Poslanik, s.a.v.s., reče: -Neka se Allah smiluje Ebu Zerru, pješači sam, umrijeće sam i biće proživljen sam!

Tako je i bilo. Nakon Poslanikove smrti, Ebu Zerr, r.a., je jedno vrijeme boravio u području Sirije gdje je, bez imalo straha savjetovao Muaviju i ostale predvodnike muslimana, da se ne odaju previše dunjalučkim uživanjima i da se prisjete Poslanikove skromnosti. Ne želeći da to rezultira nesporazumima među muslimanima Osman, r.a., ga je pozvao kod sebe u Medinu. Ebu Zerr, r.a., je besprijekorno poslušao halifu i došao u Medinu, držeći se pri tome Poslanikovih upustava koje mu je za života dao. Nakon toga je od halife tražio odobrenje da boravi u mjestu Rebeza, u blizini Medine. U tom mjestu ga je zadesila smrt, tako da je umro sam, kako je to Poslanik, s.a.v.s., najavio. Abdullah ibn Mes'ud, r.a., je naišao tim putem i kada ga je mrtvog ugledao zaplakao je i rekao je: -Istinu je rekao Allahov Poslanik, s.a.v.s.

[1] Ebu Zerr El-Gifri, r.a., je umro 32. po Hidžri, što odgovara 652. godini po miladu, a ne spominje se godina njegovog rođenja. El-Ealam od Ziriklija, 2/140 i Sijer e'alamin-nubela',  2/36.     

[2] Sijer e'alamin-nubela',  2/52.     

[3] Ljudi oko Poslanika, str. 50.      

[4] Sijer e'alamin-nubela',  2/53.     

[5] Sijer e'alamin-nubela',  2/58.