Sa Janjićem kao vrsnim poznavaocem političkih prilika u regionu bivše Jugoslavije, smo razgovarali nakon objave famoznog non papera u kome se na Balkanu ponovo zagovaraju isrctavanja granica po etničkim principima.
- Poštovani dr. Janjiću, razgovor ćemo otpočeti aktualno temom o non paperu kojeg je navodno slovenski premijer Janša poslao u Brisel. Ko stoji iza ovoga i šta mu je cilj?
Janjić: Non paper je jedna u masi inicijativa oko razgraničenja Balkana. To je sve počelo negdje sa unutrašnjim dijalogom o Kosovu. U okviru tog dijaloga, 2016-17., pojavile su se razne teze, ali pre svega se govorilo o Srbiji i Kosovu. Međutim, tad su angažovani mnogi ljudi što iz Beograda, što iz drugih centara. To je onaj profesor Timothy Less iz Britanije, zatim, tu se reaktivirao Steven Mayer, nekadašnji činovnik CIA-e, jedno vrijeme i vođa grupe za Balkan. On je iz CIA-e upravo izbačen zbog mapa. On mnogo voli da crta mape. Crtao je neke mape malo neovlašćeno ili ih je novlašćeno pustio u javnost. Vidim da je sada vrlo aktivan, govorim od 2016. naovamo. Na kraju, kao neki materijalni dokaz, mi imamo samo ono što je objavljeno u Le Mondeu, 2017. godine. To je deo mapa koji ne uključuje Bosnu i Hercegovinu. Primarni interes je bio kako rešiti problem Srbije i Kosova, da Srbija prizna Kosovo, a da dobije nešto zauzvrat. Ova priča je nešto šira. Non paper je nešto širi i to je njegova prva karakteristika, da on više razmišlja o tome kako neka geostrategija Evropske unije treba da se menja. Rešenje koje non paper nudi je rešenje promena granica po etničkom principu. Ako je, naprimer, početni interes bio da Srbija nešto dobija, ona ništa ne dobija. Ustvari, ona samo treba da prizna Kosovo, da prizna neku realnost, jer de facto Kosovo, kosovske instituticje kontrolišu Sever (Kosova), ali ne vidimo nikakvu, kako bismo rekli, kompenzaciju, osim što joj se otvara mogućnost da, ako se RS jednog dana izdvoji možda to bude pripojeno. Ali to nema u non paperu. Non paper je karakterističan zato što je nastao i distribuiran unutar Evropske unije i zato imamo puno potvrda.
- Vrlo je interesantna izjava Edi Rame, koji je rekao da ja vidio te neke mape, i prije nego što je o njima govorio Janši?
Janjić: Znači, Janša nije prvi u nizu. Drugo, apsolutno je poznato da je Beograd već lobirao za tu ideju, da je obezbedio podršku Grčke. Tadašnji ministar spoljnih poslova Grčke Mitsotakis svojeveremeno je upravo potpaljivao Miloševića da ide s Tuđmanom na podelu Bosne i Hercegovine, da proba da Kosovo ne izbije u prvi plan, da ne počne rat tamo. Grčka uvek ima neke svoje interese u tom prekrajanju. Govorim o grčkim ekstremno desnim nacionalistima. Jer, vi ako pogledate javnost Grčke, njene stavove, pa vama bi Šešelj tamo bio vrlo umeren, jer je ona opsednuta Turskom, znači sopstvenim interesima. To je bio pokušaj očigledno u doba predsedavanja Hrvatske, da jedan deo tih premijera, vođa, narodnjačkih partija - Orban, Kurz, tu ima i neke podrške iz Grčke, Bugarske svakako - da tu temu nametnu Evropskoj uniji. Jer je predsednica Europske Komisije najavila, a Merkel to tražila, rad EU na geostrategiji, da bi mogli da zauzmu svoje stavove kada budu usaglašavali sa Washingtonom. Dakle, tajming je dobro biran. Ovo je ponuda neke promene geostrategije EU, koja bi sada uvela princip mirne promene granica, ali skrećem pažnju, po etničkom principu. Treća stvar koja je ovde karakteristična jeste da su mape i priče o mapama, koje stoje iza non papera, ustvari aktivirane negde pri kraju priprema razgovora Biden-Putin. EU još nije direktno uključena, ona je informisana, dakle Blinken ih obaveštava, ali oni još nisu deo tog. Još nije postignuta potpuna suglasnost Washington-Brisel, tako da se može videti da tu postoji neka vrsta nastojanja, od strane nekih desničara EU, gde Janša sigurno spada i sa strankom i sa pogledima, da se malo približe: „Ko zna, možda bude neka trgovina!?“
- Je li postoji mogućnost da iza non papera ponovno stoji hrvatsko-srpski dogovor o komadanju Bosne?
Janjić: Pa to je što sam ja hteo da kažem. Ako je stvar počela 2017. s Kosovom, sad je očigledno u pitanju Bosna. Očigledno, pa i zbog ovog tajminga.
- Ulazimo u 30-godine od raspada bivše Jugoslavije kojeg su obilježili krvavi ratovi, zločini, silovanja, izbjeglice. Šta se promijenilo u Srbiji? Kako ocjenjujete današnju situaciju?
Janjić: Prvo, te dve Srbije je jako teško upoređivati. Ako govorimo o onoj Srbiji u okviru Jugoslavije, ona je dugo pružala otpor ovakvim idejama, sve negde do 8. Sednice (SKS). Ta tuča da se nametne ovakav pogled na svet je počela već sa životnim slabljenjem Tita, njegovom bolešću i smrću. Ti lobiji su jako prisutni. Ta svest koja je u Srbiji uvek bila, ako se setimo stvaranja Jugoslavije, mi smo ovde stalno imali priče od srpskih nacionalista kako je Jugoslavija, Bože moj, nametnuta Srbima. Osamdesetih i početkom devedesetih u prvom planu je bio anti-komunizam - srušiti Jugoslaviju. Tako da se bilo oprezno. Međutim, ti krugovi oko vojske i policije, DB-a i kontraobaveštajne, u koje spad Šešelj, oni su počeli polako da hrane te stare ideje Apisa, četničkog vojvode Mojovića, o prekrajanjima itd. Očigledno im je to trebalo u pirpremama za rat. Sada je to opšteraširena ideja. Dakle, ono što je nekad bila margina u Srbiji, sada je legitimno. Sad je nelegitimno biti građanske orjentacije. Ne daj Bože da si za levicu! Socijaldemokratska partija je nemoguća. Ona je nemoguća. Ja imam lično iskustvo krađe dokumenata u doba Borisa Tadića. Vi to prijavite, tužilac nikad ne procesuira. Sve vrsta opstrukcija, da ne govorim, nedaj Bože, neki komunisti, itd. Ali je zato vrlo legitimno biti član neonacističke partije, nacionalnog stroja. Evo opet sad poludeli ovi iz srpske desnice, sad su ujedinjeni u gomilu. Jer, koliko god ih hrane, ne mogu da ih dignu na brojku koja prelazi cenzus, osim u nekim lokalima. Tako da očigledno ovoj narodnjačkoj vlasti odgovora da ima desnicu i hrani ih. A to je ona velika greška koju je i Merkelova napravila u svom prethodnom mandatu, pa je nahranila Alternativu za Njemačku (AfD).
Velika kriza identiteta u Srbiji
- A sada ima veliki problem?
Janjić: Da, to je model na kome radi i Orban. Oni hrane ove desne da bi, ustvari, populizmom zauzeli prostor od levice, od liberalne demokratije, sve je to uništeno. Dakle, sadašnja Srbija je sigurno anti-globalistička, to je sigurno. Nema više onog uporišta priči: Treba da se priključimo Evropi. Ona je na jedan iznenađujući način postala ruska postaja, do ukidanja sopstvenog identiteta. To je najdramatičnije. Za mene je najtužniji momenat kad je patrijarh Irinej po dolasku iz Moskve izjavio da su oni uradili veliku istorijsku stvar, da su u vremenima velikih turbulencija oni mali čamac Srpske pravoslavne crkve vezali za veliki ruski brod. Ja sam imao priliku na njegov zahtev da pričamo pre odlaska u Moskvu, naravno obavezuje me da ne kažem šta smo pričali i o tom odnosu. Međutim, bio sam šokiran, to je bilo tragikomično kad je izjavio. Ali, on je rekao istinu. On je, znači, i Crkvu privzao na taj veliki brod, ali ga niko nije obavestio da se taj brod ljulja, da je brod bušan. To ranije nije bilo, kolikogod su Ruska i Srpska pravoslavna crkva bile bliske. Poznat je bio Afmilohije Radović i njegove fascinacije ruskim manastirima, ali to je bila samo jedna struja. Ova druga struja je bila jako vezana za Grčku, da ne idemo u te priče… Uglavnom, na jedan čudan način imamo, npr. patrijarha Irineja koji se od zagovornika saradnje i približavanja svih hrišćana zbog navodne opasnosti od islama, i pogotovo pribižavanja sa Papom, odjedanput pretvorio u onoga koji vezuje čamčić za ruski brod. To vam govori o jednom mentalnom stanju u kome važi ono: „Oprosti im Bože, ne znaju šta rade!“ To je trenutno stanje u intelektualnim krugovima.
- Zanima nas odnos prema Bosni i Hercegovini, može li Srbija izgraditi lidersku poziciju ovakvim odnosom prema BiH?
Janjić: Nemojmo zanemariti da i mi, govorim Srbija kao i Hrvatska, imamo veliki priliv ljudi iz rata, koji su aktivno učestvovali ili su žrtve. To su pre svega ljudi iz Hrvatske, Bosne, Slovenije, ljudi koji u velikom broju slučajeva dolaze sa svojim frustracijama. Niko ih ovde nije primio, nije imao u šta da ih integriše, i oni su već polako postali vladari Srbije. Mogu vam reći da ja, koji sam rođen ovde i živim, koji sam se školovao ovde - ne prepoznajem srpski jezik. Dakle, jezik kojim govore zvaničnici Srbije, jezik kojim novinari pišu, takav jezik sam slušao na Baniji, u Lici, slušao sam u nekim delovima Bosne, u Crnoj Gori, ali ga nisam slušao kao zvanični, javni, knjižveni govor Srbije. Znači, identitet koji se trenutno gradi, a ja vam ne mogu reći kakv se identitet gradi, međutim, reći ću vam nešto na osnovu istraživanja. Nažalost, kad smo mi uradili to istraživanje, 1997. više niko nije posle radio. A ono nam je najavilo promenu identiteta Srba. Više niko nije hteo da to podrži, a ni taj tekst niko nije hteo da objavi, čak ni Amerikanci koji su ga finansirali. Dakle, to istraživanje je pokazalo taj koncept nacije koji su Srbi imali pre ovih ratova, a koji je malo bio pod uticajem pijemonta: „Srbi imaju vojsku, imaju veliku ideju, oni vojskom osvajaju teritorije, tamo naravno gde ima Srba, a onda u ime jugoslovenstva prave nove Srbe.“ Kako? Tako što se uči Vukova gramatika i pravopis i prave se kompromisi. Naprimer, ekavica nije po Vuku, ekavica je prihvaćena da bi se integrisalo šest nahija, znači Vranje, Niš u Srbiju, jer oni su govorili ekavicu, tako se govorili.
Vučićeva propagandna manipulacija
- Prije 30 godina je i sadašnji predsjednik Srbije bio drugačiji. Je li to isti onaj Vučić iz 1990-tih ili mu je Vladimir Beba Popović promijenio imidž?
Janjić: Nisam bio iznenađen kad je angažovao Bebu i slične, ali sam ga pitao par puta: „Znaš li ti koga imaš oko sebe?“ I onda je on to nabrajao: zmije, prevarante, ubice, lopov, ali šta mogu da radim, ja sam to izabrao i ja moram da se nosim s tim. I tu je bio u pravu. Ja sam to prihvatao kao ljudski i korektan odnos. Vučić je od 2003. sigurno pokazivao vrlo ozbiljne kapacitete i želju za promenu, da napusti staru radikalsku priču. Tu ih je gušio pre svega Šešelj, a kad je Šešelj otišao u Haag, onda se otvorio taj prostor. Po mom mišljenju, Vučić je do odlaska u Srebrenicu, 2015. vodio vrlo korektnu politiku prema regionu. Sećate se, bio je i dosta popularan. Naprimer, 2014. što je bilo nezapamćeno, njemu dolazi Edi Rama. Oni se susreću bez velike pompe. Ipak, za potrebe, uvek je on imao tu staru ekipu za potrebe, jer je znao njihovu snagu u službama i u narodu, pa je naprimer, sećate se onog incidenta sa dronom? Tek da se ne desi da smo mi tako mirno, je li, pustili Albance da igraju fudbal u Beogradu. Dakle, uvek je imao taj neki marketing koji se oslanjao na slučajeve provokacije i bez Bebe, Beba dolazi kasnije. To mu je bilo blisko. To je mnogima blisko, pre svega skoro svim obaveštajnim službama.
- Je li ovo stvarno neki bolji Vučić?
Janjić: Ono u čemu se razlikuje od onog Vučića, mnogo je složeniji i kompleksniji. Radi na više razboja i ima jednu zavidnu veštinu propagandne manipulacije ili delovanja. Videli ste u ovom razgovoru gde se moj prijatelj Senad apsolutno nije snašao u Face TV, kad mu preuzme televiziju i dva i pol sata drži govor. Dakle, on ima neke veštine. Imao je potencijale da krene i levo i desno. Šta mislim da je problem: Nije na vreme napravio izbor. Tu nekako više liči na Đindžića ili kako bi se u našoj književnosti i poeziji reklo: „Radičević je mnogo hteo i mnogo započeo…“ To znači da je ušao u mnogo aranžmana, ne samo političkih, već i finansijskih. Vidite, mi sada imamo jedan fenomen protiv kojeg ja nemam lično ništa, ne da nemam protiv, već se nekako naviklo u ono doba nesvrstanih da komuniciramo i sa arapskim svetom i sa islamskim državama, i tad je bilo, Boga mi, i džamahirije i ostalih, da putujemo tamo. Mi smo sada nikad bolje i sa Saudi Arabijom. To je jedno iznenađenje, to je jedna promena, ako uzmete radikalsku pamet iz prošlih vremena. Ta promena naravno ima vrlo objašnjive ciljeve, to su investicije. Tu se, Boga mi, napravilo prijateljstvo jače od nekih prijateljstava sa Rusijom. Jako je teško u ovom momentu reći kako će Vučić isplivati iz svega toga, kako će on to uvezati u jendu priču, a moraće.
- Mislite ovdje na radiklanu priču?
Janjić: Ako krene u radikalnu izgubio je sve. Jer je javno mnenje, koje je dozvolio da se kreira i zahvaljujući Bebi kreirano, radikalnije od svakog radikala.
- „Srbija samo traži poštovanje, da ne bude ponižena“ – mantra je koju predsjednik Vučić ponavlja zadnjih godina. Zbog čega ovoliki strah i trauma? Od čega je ponižena, i šta ovo znači za suočavanje sa prošlošću? Ima li uopće suočavanja s prošlošću u Srbiji?
Janjić: Vidite, ta rečenica je bukvalno Miloševićeva. U to doba nije bilo ovako popularno biti etno-nacionalista, a i on nije baš bio siguran u to. On je više mislio da koristi nacionaliste i srpski nacionalizam, a nekako lično ih je mrzeo. Takav je odnos imao prema njima, zloupotrebljavao je ideju jugoslovenstva i Srbe, ali generalno to je njegova rečenica. Ta rečenica treba da kod vas sakrije da možda imate neke agresivne namere. A često se Vučiću pripisuje i današnjoj Srbiji ta agresivnost. Svaki narod, svaki vođa, svaki čovek želi da ne bude ponižen. I to je jedna potpuno prihvatljiva rečenica. Ono što je tu problem, da bi vama neko verovao u tu rečenicu, to je ovo što vi pitate. Navedi gde si ponižen! Vi ne možete sada u Srbiji prodati, čak i kod najvećih nacionalista, priče o hiljadama žrtvovanih Srpkinja od Albanaca, što je Milošević mogao da proda. Sada to ne možete, nemate kontakata, sužen je prostor, ne smete otvoreno da kažete Jer pazite, dve stvari kojih se ljudi u Srbiji, a mislim i u Bosni i svuda, boje kao zmije: jedna je inflacija, a druga je rat. Ko god izgovori nešto što liči na rat on je završio. Pa tako je završio Toma Nikolić kad je sebi dozvolio povodom onog famoznog ruskog voza, kao postavljenog na Kosovu, da kaže da će on sa svojim sinovima da ratuje na Kosovu, to je bio kraj Tome Nikolića, nema ga nigde više. Znači, vi to ne vidite kao javnu reakciju, ali vidite kao masovno okretanje leđa prema takvoj politici. Vučić to dobro zna. Ova rečenica više služi kao odbrambena. Vi ste nešto drugo rekli u početku pitanja. Ključna reč je trauma. Srpski nacionalizam se zasniva na ozbiljnim traumama. Znači, on se konceptualno zasniva na ideji žrtve. Pri tome, ta žrtva je građena na stalnim gubicima, stvarnim ili izmišljenim, od Kosovskog boja ne znam dokle, pa treba reći i gubicima 1990-tih, ali u suštini trauma ide odotle da oni nemaju rešenja. Oni vrlo jasno vide da Srbija nije odmakla. Pazite, pitanja o kojima mi danas, evo nas dvojica pričamo, su pitanja koja sam ja u svojim tekstovima raspravljao sa Šešeljem, sa Ekmečićem 1983-1987. Mi se nismo makli od toga. Mi ne raspravljamo o granicama na jedan moderan način, prateći reke, saradnju ljudi, okolinu, povezivanje. Kad je reč o granicama, vi granice možete prelaziti, menjati, ne samo ratom i ne samo sabijanjem u logore. Dakle, jednostavno trauma ide dolazi iz nemoći, iz odsustva koncepta koji može biti ostvaren. Da završim. Niko nije uspeo nikad u istoriji da na ideji jedna nacija - cela nacija u jendu državu - napravi državu. To ne mogu ni srpski nacionalisti, ne mogu ni ova njihova bratija s druge strane, govorim o Hrvatskoj.
Beogradu je preko glave Dodika
Mi smo testirali i tu varijantu, jer je Dodik nudio razmenu. Znači, najveća podrška koju je ideja razgraničenja dobila je bila 16 posto, dakle, čisto razgraničenje, da više nemamo posla sa Albancima, da mi uzmemo Sever (Kosova) i to se zove čisto i da ih priznamo. Kad se umešala Dodikova ideja da mi priznamo Kosovo da bismo dobili Sever i RS – podrška je bila 7 posto. Dakle, to nema podršku u javnosti Srbije i zbog toga to Vučić neće podržati. I zbog toga govori tako i upravu je. Jer, ako neko kaže Republika Srpska, on gađa dve negativne emocije trenutno. Prvo, imate dominaciju dela biznismena i političara. Naravno, Beogradu je preko glave Dodika i njegovih politika. Mi više ne znamo čiji je on gradonačelnik. I drugo, gađa sećanje na, ono što sam rekao, na rat. I to Vučić dobro zna. Dakle, Vučić je zbog toga uradio isto što je uradio i Lavrov kad je počela priča o ovim mapama i non paperu. Lavrov je rekao mi to ne podržavamo, a Vučić je rekao da to nije video.
- A kakva je tu situacija sa hrvatskim nacionalistima?
Janjić: Ja uvek kažem, nekako se hrvatsko vodstvo HDZ-a, ovo posle Tuđmana ponaša više slavenski. Oni kao stari Slaveni, kad nastane frka, oni nestanu, povuku se u bare u šume. Kad to prođe, vide ko je pobedio, onda se oni priključuju. Mislim da je to trenutno stanje i zbog toga ja nisam siguran da je Plenković smogao hrabrosti da bude deo, on je samo smogao hrabrosti da to propusti, ako je trebalo u tim raspravama, a da on nešto aktivno učestvuje, ne liči mi to na HDZ. Oni su tek u krizi. Eh, to je ta sada razlika velikih, time završavam, nema sada partnera. Jer, ni Sloba ne bi završio posao da nije imao Tuđmana! Pa, zar bi bilo Knina? Zar bi bilo te seobe bez zajedničkog rada? Ja imam sada sve podatke i o finansiranju i o dogovaranju.
Je li Vučić jači od Miloševića?
- Spomenuli ste taj intervju kojeg je i sam autor nazvao „historijskim“. Na pitanje Hadžifejzovića zašto ne zaustavi Vulina i Dodika, da im kaže „da zaćute“ jer „može da kaže nekome šta da priča“, Vučić je u jednom momentu tokom tog razgovora potvrdio konstataciju „da je ekonomski i vojno jači od Slobodana Miloševića, i to čak desetorosruko vojno jači od Miloševića. Da li je Vučić i vojno i ekonomski jači od Miloševića i šta ova priča uopće znači?
Janjić: Samo da ponovim jednu stvar koju sam rekao kod Senada u emisiji pred ovaj intervju sa Vučićem, a posle onog aerodromskog driblinga. Ja zaista cenim Senada. Volim neku vrstu njegove provokacije i cinizma, ali on očigledno nije razumeo šta mu ja kažem. Kad je on imao dobronamernu ideju da bih ja trebao moju knjigu, koju niko, naravno nije primetio New Deal Srbija, i pitao me da li sam ja razgovarao sa Vučićem i da to trebam da uradim na televiziji. Ja sam mu rekao da, ali maksimalno 10 minuta. Još nisam i ne znam da li ću. Ko god Vučiću da više prostora od 10 minuta, taj upada u njegovu propagandnu shemu. Ne postoji način, on je toliko vešt. Toliko je na tome radio, toliko se unapredio i imao je talenat za to. Ali, ovo je drugi Vučić, ovo je izdresirani Vučić. A pogotovo kad te on uvuče u ambijent. Tako da, namerno neću to da gledam, jer hoću sliku Face TV bez Vučića. No, da se vratim na vaše pitanje. Pa netačno, netačno! Ja znam da on priča da se u Srbiji nikad nije radilo ovoliko kilometara puta od kad postoji… Pa čoveče, gde ti je period Tita? Ni pruge ništa se nije radilo!? Pa, gde bre, o čemu pričaš. Vi kad saberete samo put Bratstvo-jedinstvo, koji je išao kroz Srbiju, koji je nju povezao, ona je zajedno veća od svih onih kilometara koje su oni napravili.
- Onda imate prostor. Kad je bio u najjačem trenutku, Milošević je vladao sa 70 posto Bosne, onda RSK, Kosovo, Crna Gora, sve je to bilo pod njegovom kontrolom?
Janjić: Vidite, ovako, Slobodan Milošević je imao na raspolaganju najmanje 250-300 hiljada vojnika, plus teritorijalnu odbranu, plus policajace, plus rezerviste. On je mogao, da je narod hteo da ga sledi, da aktivira preko milion ljudi. Druga je stvar o kojoj nikad neće da se govori, a to je njegova propaganda. Zašto se u Srbiji odazvalo na mobilizaciju svega 9.5 posto stanovnika. Zašto je on brzo morao da kriminalce ubacuje. Samo pogledajte koliko je paravojske bilo. Sa naoružanjem to je jače od sadašnje vojske Srbije. Mi se toga i sada pribojavamo, jer oni su tu. Tako da to nije tačno. Ekonomski, Srbija sigurno deluje jače, pogotovo u ovom periodu od nekih suseda, ali i to vam je na javnim dugovima. To je jedna klimava rabota, investicije su jako korisne u autoputeve, ali one se ne vraćaju, one se vraćaju za 50-100 godina. Dakle, slika o ekonomiji Srbije je više politička, nego realna. Evo, mi imamo sada, to je baš bilo u periodu kad je Senad bio ovde, ali mu Vučić verovatno nije rekao da je njegov ministar spremio program rebalansa budžeta. Znači prvi kvartal, mi već sada planiramo minus od 3 milijarde eura ove godine. Dakle, sve vam je jasno. Sve u svemu, ja lično mislim da mi kaskamo za EU, da mi kaskamo za potrebama Srbije i da će se to brzo pokazati. Ja razumem da neke sredine gde nema vakcinacije, pa se stvori kampanja, pa imaju besplatne vakcine, ali znamo da ni jedan ručak nije besplatan. Ali kada to geldate iz perspektive Srbije, to deluje malo drugačije.
- Kao neka glavna poruka Vučića iz ove post-non-paperske situacije jeste da Srbija neće priznati Kosovo za RS? Šta Srbija zapravo hoće?
Janjić: Vidite, moj tim eksperata, mi smo pratili unutrašnji dijalog. I sabrali smo da tamo postoje faktički samo tri ideje u Srbiji. Jedna je status quo raznih boja. Čekaju da se promene okolnosti. Ustvari status quo apsolutno većini političara i javnosti ovde odgovara. Jer, pravljena su empirijska istraživanja stavova, status quo je dobijao preko 60 posto. Ta nova ideja razgraničenja koju je zapravo plasirao tim oko Vučića, Vulin i ostali. Ja im ne zameram što su takvi. Pazite, imate dobru stranu non papera. Jeste ružno je šta EU radi i beži od toga, slovenačke bezbednoste službe su imale o tome celu noć da razglabaju, ružno je što to Slovenija krije. Slovenija treba upravo da stavi te ideje na sto. Hajmo braćo da razgovaramo. Postoje li uslovi za mirno rešavanje i zainteresiranost svih da se to reši? Drugo, izvinite koja je vaša odgovornost? Hoćete opet potpaljivati kao što ste rudare Kosova, a onda pobeći, kad tim rudarima treba, pa barem banane da im pošaljite. Dakle, hoću da kažem da nas iskustvo uči da to treba raspraviti.
Opasnost ideje o razgraničenju
- Upravo ta ideja o razgraničenu je izazvala najviše reakcija?
Janjić: Ta ideja je živa. Ta ideja je u glavama mnogih. Ta ideja je opasna, ali mi svi također znamo da je Dejton samo poklopio, nije razrešio probleme. Ako vi nemate pomirenja, ako nemate odgovornost za ono što se dogodilo, ako nemate bitan napredak, ako vama i dan-danas svuda u Bosni i Hercegovini, i u Srbiji i u Hrvatskoj, vladaju profiteri iz tih sukoba, ratnih oružanih sukoba, a prst na čelo… Dakle, da se vratim na ovu ključnu tezu. Po meni, o toj stvari mora da se raspravlja. Zašto? Jer, ako se o njoj ne raspravlja, a iznad nje stoje, i to je novina, vojne snažne desničarske partije Evrope, mi ćemo uklizati u nacizam i čudićemo se otkud nam nacizam. A što se tiče Vučića, gledat ćete ga i večeras, pošto će večeras kontekst biti evro-atlantski, videćete pro-atlantsku priču.
- Dikretne posljedice ovakve politike se vide u BiH. Već godinama slušamo secesionističke poruke i najave Dodika. Kako gledate na blokiranje NATO puta Bosne i Hercegovine od strane Dodika. Je li to nalog Vučića, ili je ovo stvar Rusije.
Janjić: To je pre svega interes Rusije kome se Dodik udvara. Ali, ako pažljivo pročitate papir koji je Dodik privhatio, na kraju pregovora, on nije protiv NATO-a. Bilo je neke trgovine u Budimpešti, tu je on bio vrlo aktivan. Nije to otvorena priča, to je priča blokade. Ja mislim da je i samom Dodiku jasno da ga niko ne pita za to. Da će to biti onako kao odluče, a odlučili su u svojim strateškim papirima, ljudi iz Washingtona. Sad ostaje da dobiju saveznike u Evropi, jer oni moraju da završe proces širenja NATO-a. I to je ta drama koja žuri i Srbiju i te političare koji su, hajde da kažemo, ili nacionalisti ili antiglobalisti. Ali to su ti ljudi koji ne žele integracije i oni se jednostavno izgleda plaše članstva u NATO-u. Jer, članstvo u NATO-u je između ostalog nametanje nekih pravila. Oni onda nisu glavne gazde, a jedno od vrlo neprijatnih pravila je vladavina prava. I drugo, vrlo neprijatna stvar s NATO-om, što kad počnu neke male grupe da haraju, da vam obezbeđuju prilično novca iz narkotika, preko NATO-a oni vas pritišću kao što su sad pritisli ceo Balkan i moraju da čiste. Pogledajte sad hapšenja svuda, i po RS i Crnoj Gori i Srbiji. Taj ovkir ima neke minuse, ne može se pričati o apsolutnoj vlasti, ko je jači, ko će koga da nadgornja, a s druge strane, morate ići na neku vrstu kompromisa. Dakle, ja razumem da su oni protiv NATO-a, ali to je izgubljena bitka, jednostavno ne zavisi od njih, ne zavisi od Dodika, to zavisi prvo da se NATO opredeli da li želi, a to znači ubediti Evropljane. I drugo, Rusi prave opstrukcije, ali je vrlo jasno da Rusija nema interese da nešto sad vršlja, da finansira i održava Bosnu ili Srbiju. Pa će oni to vrlo rado zameniti za neke strateške interese koji su ipak u njenom okruženju.
- Kako gledate na EU integracije Srbije? Kakva je situacija Srbije i NATO-a? Postoji li želja i mogućnost ulaska u NATO savez?
Janić: Vidite, ja kao da ne živim u Srbiji. Dakle, govorimo o raspoloženjima i o idejama. Nisam siguran, pojavljuju se istraživanja koja uglavnom naručuje Vlada, i onda odjedanput imate 48 posto Srba za EU, 51 posto… Da ih toliko ima, pa mi bismo već neka poglavlja zatvorili. Mi bismo neke zakone usvojili. Tvrdim da nema. To nije tema, to je sklonjeno. To ne postoji kao tema. Drugo, apsolutno je jasno da je javnost anti-NATO. Jasno je da je ovde narativ: „Srbija ništa nije uradila, nije bila u ratu, nema pojma o čemu je reč, ko je ubio medvede? Ali, tamo ima neki nepravedni NATO. Uglavnom su to Amerikanci. On je tu Srbe bez razloga tukao, pa kad Alija smisli neku podvalu, oni tuku Srbe…“ Dakle, politika nema hrabrosti da bude anti-NATO. Srbiji treba samo jedna izjava, sve je drugo ispunila, to je sad ispod žita, izvan očiju javnosti. Sve je uslove saradnje sa NATO-om ispunila. Samo treba jedna izjava da želi u NATO. Što se tiče Bosne i Hercegovine imate samo dve: da ispunite tehničke standarde i ovu izjavu. Nije to tako daleko. Mile Dodik, znači to je bio negde februar prošle godine, je itekako istrgovao svoju budućnost, stavljajući potpis na papir. I to mora da shvati njegova opozicija. Nikakav progon, nikakvo trpanje svega na Dodika ne pomaže. Opoziciji samo ostaje da ponudi bolji program i on će biti sklonjen. I neće biti nikakav problem.
Ruska priča i Balkan?
- Kad smo kod tog utjecaja Rusije, u posljednje vrijeme se govori, pa i ovaj non paper, da su ove turbulencije zapravo skretanje pažnje na Balkan kao pogodbu za Ukrajinu? Šta ako Amerikanci odluče Rusiji ustupke napraviti upravo u Ukrajini i na Krimu, a zauzvrat budu tražili povlačenje ruskog utjecaja sa Balkana, kako će onda izgledati taj Vulinov „Srpski svet“?
Janjić: Moram odmah da kažem da Rusija vodi ozbiljnu multivektorsku politiku. U ovom slučaju za nju nema lošeg rešenja. Njoj je idealno i da Kosovo postane nezavisno, potpuno. Oni će da kažu: Mi smo se borili protiv toga, ali oni onda legaliziju Krim, legalizuju Abhaziju, podelu Gruzije i mnogo toga… Dakle, Ruska priča mnogo nadilazi Balkan. To što su se balkanske vođe podmetnuli Rusiji, pa nemojmo zaboraviti da su nesposobni Koštunica i Tadić u svom strahu da će ih neko u Srbiji nešto prozivati zbog neuspeha u pregovorima oko Ahtisarijevog plana, pozvali Rusiju da blokira rezoluciju. I onda je Rusija pozvala Kinu i ispostavila nam dug. Odmah smo predali energetski sektor, a to nas košta milijarde…
- Balkan za Ukrajinu, postoji li ta mogućnost?
Janjić: Znate šta je problem, vođstvo, ja govorim sada o Srbiji, a mislim da je to i kod drugih, ne znaju gde udaraju. Onda oni otvaraju Balkan kao prostor za male sitne igre. Dakle, tačno je, vidite kako se mudro ponaša Lavrov. Odjedanput mu Bosna važna, on je protiv mapa, jer njemu treba Bosna kao primer celovite države koja ima entitete, ne bi li Dombas dobio, ne Krim! Krim nije tema razgovara, to prevazilazi sve nas zajedno. Kad je u pitanju Kosovo, ako Amerika kaže: Izvinite, neće Gruzija više biti u NATO-u, OK, neka se unutra organizuje, napraviće neke kantone, nešto od te Gruzije, ali je više nećemo podsticati protiv vas, neka bude vaš sused, a sarađivaćemo sa EU. Tog časa, Rusija će da omogući članstvo Kosovu, i to je nagovestio Putin. On je to toliko puta rekao, a Vučić to čuje, ali ne želi da to javnost zna, da o mestu Kosova u Ujedinjenim nacijama odlučuje Rusija po svojim interesima, a druge stvari podržaće šta Srbija traži. E to je ona trauma nacionalista. Oni bi da budu vladari, da vladaju, ali prodaju državu u sekundi. Oni su prodali pravo države da odlučuje o sopstvenom teritorijalnom integriretu.
Normalizacija kao rješenje
- Kako generalno gledate na odnos nove američke administracije prema Balkanu?
Janjić: Znate šta o Bidenu još uvek govorimo dosta pod utecajem Bidena 1990-tih i potpredsednika Bidena u doba Baracka Obame. Situacija se drastično promenila u svetu i Americi zbog Trumpa i zbog globalnih promena. O ključnom problemu se najmanje govori, o Kini. Najmanje se govori o Kini, a sećate se da je u jednom momentu pred kraj svog mandata, Obama govorio o ratu protiv Kine, a onda je Trump to poremetio i dobrim delom joj narušio ugled. On je nju narušio kao kontrolora Pacifika. Jer, vi ako ne kontrolišete Pacifik, pa nećete dobiti ni hranu ni naftu za Ameriku, tako da nije čudo da se spominju Iran, Severna Koreja, to su ti prioriteti i Rusija. Ali Rusija, kojoj iza leđa stoji Kina, to se ne govori u papirima, što je pametno, al' se zna. Rusija kontroliše Sibir, Kina ima pretenzije i potrebe za energijom. Kakva lepa priča za Amerikance? Ne postoji ni jedan sukob Kine i NATO-a. Pogledajte sve papire, ne postoji. Nikada Kina nije podržala Rusiju u sukobu sa NATO-om.
Atmosfera pravljenja mobilizacije
Neću ići u detalje, ali ću reći da je ovde velika kriza identiteta, da danas prednost u formiranju identiteta imaju oni koji drže novac i vlast. To su pretežno ljudi koji su došli iz ratova, koji su bili aktivni i 90-tih i moćni, koji zapravo više gledaju na to kako da se osvete ili kako da završe svoje poslove. Vi ćete i dan-danas čuti u razgovorima u Beogradu, kako treba samo četiri dana da se završi sa Sarajevom! Pa, to su pričali četiri godine dok su maltretirali i ubijali ljude u Sarajevu. Sad se ponovo priča slična priča, ali ne bi da oni ratuju. Atmosfera je pravljenje mobilizacije, ne bi li se neko upecao da krene da počne da pravi incidente. To je trenutna atmosfera.
- To je posebno zabrinjavajuće za neke balkanske zemlje koje svoju stabilnost vide u okvirima NATO kišobrana? Kako ovo protumačiti?
Janjić: Balkan jednostavno nije tema u smislu prioriteta. Ali, on je bukvalno uvezan kao crevo. Možete ga staviti u papire ili ne staviti. Postoje papiri iz kojih su išla predizborna obećanja, pa posle pisma ovih, pa Blinkenovo obrazloženje. Po meni, jednostavno to nije prioritet, ali postoji svest da se radi o nedovršenom poslu. Oni govore da to može postati platforma za dalje širenje ruskog interesa? Znači, oni su to namerno sve sveli na Ruse, jer su očigledno rešili da u prvom krugu novo jedinstvo Brisela, EU i NATO-a izmere preko Ukrajine i preko odnosa sa Rusima. Dakle, jako je važno, mi ćemo vrlo brzo prisustvovati uspehu ili neuspehu inicijative da dođe do susreta Bidena – Putin. Taj susret će nam sve reći i mislim da je non paper nastao u nekom očekivanju da bi moglo u traženju rešenja za Dombas da se pojavi interes za Balkan. To je kolaterala. Pitnaje NATO-a je po meni direktno kolateralni rezultat dogovora Moskva-Washington.
- Za kraj, kako vidite političku scenu Zapadnog Balkana u narednim decenijama? Hoće li se promjeniti onaj kliše „ratovi svakih 30-40 godina“? Hoće li biti ponovno sukoba?
Janjić: Iskreno da kažem ja bih voleo da ih nikada ne bude. Bojim se da ovi koji kažu neće biti rata, oni verovatno znaju više od mene, pametniji su. Ali bi morali da primire svoje pristaše i svoje parapolitičke stranke i parajedinice. I da, itekako, marginalizuju odnose sa kriminalom. Ne očekujem neki širi rat, ali ne isključujem lokalizovane sukobe za kontrolu dela teritorija i za nametanje jedni-drugih bilo na Balkanu, bilo spolja. U svakom slučaju mi smo ušli u jednu fazu nestabilnosti u kojoj oružani sukob iako bude, biće u vidu terorizma, ubijanja političkih ključnih igrača. Ali, ne vidim da će nam se ponoviti 1990-te.
- Zasigurno su vakcinisanje bh. građana gest dobre volje i saradnje. Kako gledate u ovom kontekstu najave Vučića o održavanju samita između BiH i Srbije, te na ideju o „malom Šengenu“? Kakve izglede imaju te opcije?
Janjić: Pa vidite, to je ovo naše istraživanje koje spominjem pokazalo, da ta treća opcija, normalizacija, koju niko nije forsirao, ona je dobivala po 40 posto. Dakle, niko nije hteo da govori, vezana je za članstvo u EU. Ali u građanstvu je imala 40 posto podrške. Dakle, da se mirno reši, da se saradnja forsira. Mnogo je više interesa, mnogo više instrumenata da napravite saradnju, da približite te narode i ekonomje, naravno da zaboravite politički monopol i dominaciju, ko je kome vođa, to više nema, prošlo je to doba. Više je potencijala, lakše bi bilo napraviti jedan region saradnje, verujte, ne smao u vakcinaciji. Toliko je ljudi koji po ugovorima rade, ljudi iz Bosne koji rade u Covid bolnicama, iz Makedonije koji rade u privatnim bolnicama. Toliko ja ljudi srećem u poslovanju, jer mi preko Privredne komore zapravo pratimo tu saradnju, mi smo promoteri tog uklanjanja barijera, odatle je počela ta ideja, prvo s Kosovom, pa se proširila. Ali odmah da kažem, nije to Vučićeva ideja, to je Evropska unija predložila u okviru svog Berlinskog procesa. Sad se svi prave blesavi i ovi u Bosni i ovi u Crnoj Gori. EU je promovisala zapadno-balkansku zajedničku evropsku regiju i to ne kao zamenu za EU, nego kao za bržu pripremu, jer mi u tom okviru možemo najpre napraviti biznis i profite. Dakle, mnogo lakše bi bilo proizvesti saradnju nego napraviti rat. E sad treba samo ove političare skloniti. Znate kad će to proći, kada profit od straha nestane. Odnosno, kad narod shvati da je car go. Nemoj brate više da me plašić, jer nemaš čime da me udariš, zdravo i doviđenja. A nema čim. I to plašenje ratom će im na kraju doći glave i te propagandne akcije koje su radili.
