Knjiga zločinačke prošlosti nikad ne sme biti zatvorena!

Autor: Razgovarao: Mirnes Kovač Juni 30, 2015 0

kaže u razgovoru za naše novine Nenad Dimitrijević, profesor na Centralnoeuropskom univerzitetu u Budimpešti, Mađarska. Profesor Dimitrijević je naučnik koji se bavi ustavnom teorijom i pravom, a u svom istraživačkom opsegu zahvata i političku teoriju, postkomunistički konstitucionalizam, prava manjina i trasformativnu pravdu. Autor je zapažene knjige "Dužnost da se odgovori: Masovni zločin, poricanje i kolektivna odgovornost" i jedan je od istaknutijih kritičara srbijanske javne scene, posebno agresivne politike koja je vođena u proteklim decenijama. U maju, ove godine, boravio je u Sarajevu na konferenciji o genocidu u Srebrenici. Srdačno se odazvao da govori za Preporod.

Kultura i politika laži

 - Poštovani gospodine Dimitrijeviću, sreli smo se evo na konferenciji "Genocid u Srebrenici: Ka trajnom sjećanju". Dvadeset je godina od tog čina, kako biste, za početak, ocijenili odnos prema ovom zločinu u regionu?

Dimitrijević: Taj se odnos može predstaviti različitim terminima: ćutanje, ravnodušnost, poricanje, slavljenje, nelagoda, stid, odgovornost, strah, nepoverenje, pa i mržnja. Da bismo shvatili šta te reči tačno znače, moramo načiniti neke razlike. Prvo, to su sve stavovi i obrasci ponašanja koji se ispoljavaju kako na političkom, tako i na kulturnom nivou. Drugo, različiti ljudi, grupe, organizacije i institucije odnose se prema zločinu na različite načine. Tu je najvažnije shvatiti da odnos prema zločinu nije isti kod žrtava i počinilaca. Mi koji živimo u post-zločinačkom društvu – na primer, mi u Srbiji - možemo da se pretvaramo da ne znamo, možemo da ćutimo, negiramo, ili da ostanemo ravnodušni prema istorijskim činjenicama i njihovom nasleđu. Žrtve - na primer, ovde u Bosni i Hercegovini - jednostavno ne mogu da zaborave. Ne može da zaboravi logoraš iz Omarske, majka koja je izgubila sina u srebreničkom genocidu, ili neko ko je živeo u Sarajevu za vreme opsade. To je strašna neravnoteža: počinioci i oni koji su sa njima identitetski povezani imaju mogućnost izbora; žrtve tu mogućnost nemaju. Oni koji su patili juče pate i danas. Treće, neki od pobrojanih oblika odnosa prema prošlosti su ispravni; oni drugi su pogrešni. Razlika između ispravnog i pogrešnog odnosa prema zločinu ima dalekosežne posledice. Te su posledice moralne, socijalne, kulturne i političke – usudio bih se reći da one na odlučan način obeležavaju svakog pojedinca i grupu, svako društvo i državu na post-jugoslovenskom prostoru. Pri tom, kriterijum razlikovanja ispravnog i pogrešnog je zastrašujuće jednostavan. U svakoj analizi onoga što se dogodilo jedan skup činjenica i jedan vrednosni stav ostaju izvan svake sumnje. U ravni činjenica, počinjen je masovni zločin, odnosno sistematsko ubijanje, povređivanje i ponižavanje velikog broja nevinih ljudi. U ravni tumačenja, pretpostavljam da osnovni vrednosni sud o takvim praksama ne može biti sporan: one su bile pogrešne i nijedna od njih ne može se opravdati. Mi smo već više od dvadeset godina zatrpani raznim istorijskim, kulturnim, ideološkim i političkim "objašnjenjima" koja nastoje da predstave zločin kao nešto što nije bilo zlo delo, ili u najmanju ruku kao nešto što se nije moglo izbeći. Nazovimo to pravim imenom: kultura i politika laži. Time se uvek iznova vređa elementarno ljudsko dostojanstvo žrtava i njihove zajednice.

 

Negiranje, relativizacija, ćutanje...

Politika i kultura koji favorizuju negiranje, relativizaciju ('kontekstulizaciju') i ćutanje,

nasilno zadržavaju građane Srbije unutar vrednosnih koordinata loše prošlosti.

Mi moramo da postavimo pitanje šta se to dogodilo u našoj grupi, kakvu je transformaciju

prošao naš identitet u nedavnoj prošlosti tako da je ubijanje u naše ime moglo da se dogodi.

Odgovor na ovo pitanje treba da nama, koji delimo grupni identitet sa zločincima,

omogući da shvatimo da je javno priznanje zločina obaveza koju dugujemo žrtvama i njihovoj zajednici,

te da naša sposobnost da se vratimo civilizovanoj normalnosti zavisi od naše spremnosti da učimo iz ponižavajuće prošlosti,

te da to znanje pretvorimo u kamen temeljac našeg novog identiteta.

 

Rehabilitacija fašističkog ratnog zločinca

- Upravo ovih dana, imali smo priliku vidjeti revitaliziranje spornih ličnosti i događaja iz prošlosti poput slučaja pravne rehabilitacije Draže Mihailovića u Srbiji, te obilježavanje Bleiburga od strane najviših dužnosnika Hrvatske – kako ovi slučajevi mogu utjecati na odnose u regionu?

Dimitrijević: Draža Mihailović bio je fašistički kolaborator i ratni zločinac. Njegova rehabilitacija pozivanjem na pravne manjkavosti suđenja 1946. godine, pristojnim bi ljudima mogla izgledati naprosto kao loš cinizam. Opet smo se osramotili, pred nama samima, i pred drugima. Zašto je to učinjeno, kome to treba, te kakve su posledice takve odluke? Na delu je vrednosni kontinuitet sa zločinačkim Miloševićevim režimom, odnosno ono što sam nazvao politikom i kulturom poricanja. Pogled na Srbiju otkriva da su političke i kulturne strukture i procesi u ovoj zemlji odlučno uobličeni poricanjem zločina, odnosno kulturnim i političkim odbijanjem da se prizna istinska priroda onoga što znamo da se dogodilo. Primera ne nedostaje. Haški tribunal se vidi kao anti-srpska institucija. dominantan odnos prema žrtvama određen je kombinacijom potpunog poricanja, relativizacije i cinizma prema njihovoj patnji. Ratni zločinci se slave kao heroji. Teza o ”Mladiću heroju” danas je skrajnuta, zato što više ne odgovara aktuelnoj vladajućoj garnituri, koja bi da afirmiše "evropski put Srbije". No, s obzirom da je odnos spram zločinačke prošlosti ostao suštinski nepromenjen, trebaju nam novi, a u stvari stari moralni orijentiri. Na upražnjeno Mladićevo mesto postavljen je tako, kao novi simbol "srpskog herojstva" Draža Mihailović. To nikako ne može biti dobro za odnose u regionu, jer susedne zemlje imaju svaki razlog za nepoverenje prema državi koja rehabilituje fašističkog ratnog zločinca i prema društvu koje ga slavi.

 

Kontinuitet moralne ravnodušnosti

- Unutar Bosne imamo institucionalno negiranje genocida u Srebrenici već dvije decenije. U Srbiji nije mnogo bolja situacija. Unatoč presudama međunarodnih sudova, imamo i dalje otpor prema suočavanju sa prošlošću. Postaviću vam pitanje koje je bilo naslov jednom vašem izvrsnom članku: Zašto je prošlost važna?

Dimitrijević: Jednostavno, od prošlosti se ne može pobeći. Postoje naravno ljudi koji kažu da "ne treba otvarati stare rane", da treba jednostavno da se okrenemo izgradnji bolje, demokratske budućnosti. Ova strategija je pogrešna bar iz tri značajna razloga. Prvo, ona čini nepravdu žrtvama i njihovim zajednicama, vređajući njihovo ljudsko dostojanstvo. Bît zločina sastojala se u nanošenju bezrazložne patnje nevinim ljudima. Ćutanje i okretanje prošlosti šalju žrtvama poruku da njihova patnja više nije važna. Propuštajući da osudimo jučerašnja zlodela, mi impliciramo da zločina nije ni bilo, odnosno da se ono što se dogodilo može razumeti i opravdati. Drugo, jednostavno okretanje ka budućnosti oslobađa od odgovornosti pojedince koji ne smeju biti oslobođeni. Promena režima nije čarobni štapić koji bi jednim potezom učinio pristojnim ljudima one koji su do juče dobrovoljno podržavali zločinački režim. Posle promene, većina "običnih ljudi" ostaje zarobljena u istoj bolesti koja je definisala njihove stavove i ponašanja tokom zločina: nazovimo to kontinuitetom moralne ravnodušnosti i izgubljenog osećaja za pravdu. Sve se to stabilizuje u kompleks raznovrsnih strategija poricanja: neki ljudi negiraju da su znali za zločin; drugi kažu da prošlost treba zaboraviti pošto se ionako ništa ne može promeniti; treći prihvataju da se "nešto dogodilo", na primer u Sarajevu, Srebrenici, ili Prijedoru, ali tvrde da Srbi "tamo" nisu počinili nikakve zločine, već su samo "branili nacionalne interese"; četvrti će reči da smo "mi" možda donekle i krivi, ali da su "drugi" mnogo više krivi od nas; i tako dalje. Treće, politika "okretanja ka budućnosti" nije sposobna da nas oslobodi od istorije. Tu se pogrešno pretpostavlja da je moguće doneti obavezujuću odluku kojom se povlači linija između prošlosti i sadašnjosti. Međutim, to se ne može. Zločini iz nedavne prošlosti, priznavali ih mi ili ne, ostaju direktno relevantni za način na koji mi danas živimo. Karakter, razmere i nasleđe nedela takvi su da se ne mogu voljno izbrisati iz kolektivnog sećanja, niti razdvojiti od sadašnjosti, kao nešto što je bilo ali što više nije važno i što zato treba preseliti u muzeje. Sem toga, ono što se dogodilo takve je prirode da se ne sme zaboraviti. Sama činjenica da je bilo moguće da se takve stvari dogode određuje obavezu, karakter i opseg bavljenja prošlošću. Moramo da razmišljamo o prošlim zverstvima, i moramo da ih osudimo. Ako to ne uradimo, saučestvujemo u očuvanju loše prošlosti u životu.

O Aleksandru Vučiću

Ja sam nepoverljiv prema tom čoveku, i to ne samo zato što on i vlada kojoj je na čelu upravljaju Srbijom na autoritaran način,

kršeći elementarna demokratska pravila igre. Vučić je aktivno participirao u Miloševićevom režimu kao istaknuti funkcioner fašističke Srpske

radikalne stranke, a s tim je nastavio i nakon promene režima, ispraćajući u suzama Šešelja u Hag, ili stavljajući plakat na kome je pisalo Bulevar Ratka Mladića

preko ploče na kojoj je pisalo Bulevar Zorana Đinđića. I taj bi čovek danas voleo da ga vide kao novog Đinđića. Što se tiče te njegove izjave, ponoviću da knjiga zločinačke prošlosti nikad ne sme biti zatvorena. Činjenica da je zlo počinjeno ne može se nikad preseliti u istorijske anale kao "prošlost koja je prošla".

Moralni teret istine

- Vi u svojoj sjajnoj knjizi "Dužnost da se odgovori: Masovni zločin, poricanje i kolektivna odgovornost", upravo govorite o kolektivnoj odgovornosti. Zašto je ovaj civilizacijski standard postignut recimo u Evropi nakon pada nacizma, a nije se desio na našem prostoru?

Dimitrijević: Kolektivna odgovornost je sporan koncept. Meni mnogi pristojni ljudi u Srbiji - ljudi koji su uvek osuđivali rat i masovne zločine, i koji su se uvek odupirali srbijanskom agresivnom nacionalizmu - prebacuju da braneći jedan "kolektivistički" koncept samo olakšavam život stvarnim krivcima, istovremeno opterećujući bremenom odgovornosti pristojne ljude u Srbiji. Prigovor je jednostavan: kako bi neko ko nije učestvovao u zločinu, ko ga nije podržavao, ko nije delio vrednosti i verovanja zločinačke većine, tj. neko ko nije ni nameravao niti učinio bilo šta pravno kažnjivo niti moralno pogrešno, i dalje bio smatran moralno odgovornim? Kolektivna odgovornost nije odgovornost srpskog naroda kao nekog kolektiva. Reč je o zahtevu da svaki čovek koji je slučajno Srbin prihvati da je povezan sa zločinom, i da ponudi ispravan odgovor o karakteru te veze. Kad kažem da su svi članovi grupe na neki način odgovorni za zlodela, uključujući i one koji zlodela nisu želeli, odobravali, niti na bilo koji način doprineli njihovom izvršenju, tvrdim da postoji jedan aspekt kolektivnog zločina za koji bi svaki član kolektiva trebao da se smatra moralno odgovornim. Koji je to aspekt? Odgovor je jednostavan. Zločine su činili neki Srbi, uz podršku značajnog broja Srba, u ime svih Srba. Za mete napada izabrani su ljudi koji nisu Srbi, zato što nisu Srbi. Motiv, počinioci, žrtve – svi su obeleženi nacionalnim predznakom. Moj etnički identitet prestao je da bude slučajna, moralno irelevantna činjenica onog momenta kad je zločin počinjen u ime svih Srba. Svako od nas obavezan je da prizna istinu o zločinu, i da se zalaže da ova istina nadvlada danas dominantnu politiku i kulturu laži. Kao građani države koje orkestirala zločin i i kao članovi grupe u čije ime je zločin počinjen, mi imamo dužnost da shvatimo šta se dogodilo, kako je takav pad ispod elementarne civilizacijske razine uopšte bio moguć, i na koji način njegove posledice određuju ne samo naš današnji život, već i pre svega današnji život onih koji su do juče bili meta naše mržnje i napada. Kad lažemo ili zatvaramo oči pred onim što se dogodilo, mi se ne zadržavamo samo na bagatelisanju istine o nasilnoj smrti i bezrazložnoj patnji. Mi sami sebe zavaravamo, pretvarajući se da bez spoznaje moralnog tereta te istine još uvek možemo da živimo kao pristojna ljudska bića. A to nije moguće. Masovni zločin predstavljao je odricanje od civilizovane normalnosti. Politika i kultura koji favorizuju negiranje, relativizaciju ('kontekstulizaciju') i ćutanje, nasilno zadržavaju građane Srbije unutar vrednosnih koordinata loše prošlosti. Mi moramo da postavimo pitanje šta se to dogodilo u našoj grupi, kakvu je transformaciju prošao naš identitet u nedavnoj prošlosti tako da je ubijanje u naše ime moglo da se dogodi. Odgovor na ovo pitanje treba da nama, koji delimo grupni identitet sa zločincima, omogući da shvatimo da je javno priznanje zločina obaveza koju dugujemo žrtvama i njihovoj zajednici, te da naša sposobnost da se vratimo civilizovanoj normalnosti zavisi od naše spremnosti da učimo iz ponižavajuće prošlosti, te da to znanje pretvorimo u kamen temeljac našeg novog identiteta.

- I za kraj, molim Vas za komentar izjave srbijanskog premijera Vučića koju je upravo danas izrekao na Sarajevo biznis forumu o potrebi da se "teške teme" između Bošnjaka i Srba trebaju biti "otvorene i zatvorene". Da li su se ostvarile pretpostavke za ovaj proces?

Dimitrijević: Ja sam nepoverljiv prema tom čoveku, i to ne samo zato što on i vlada kojoj je na čelu upravljaju Srbijom na autoritaran način, kršeći elementarna demokratska pravila igre. Vučić je aktivno participirao u Miloševićevom režimu kao istaknuti funkcioner fašističke Srpske radikalne stranke, a s tim je nastavio i nakon promene režima, ispraćajući u suzama Šešelja u Hag, ili stavljajući plakat na kome je pisalo Bulevar Ratka Mladića preko ploče na kojoj je pisalo Bulevar Zorana Đinđića. I taj bi čovek danas voleo da ga vide kao novog Đinđića. Što se tiče te njegove izjave, ponoviću da knjiga zločinačke prošlosti nikad ne sme biti zatvorena. Činjenica da je zlo počinjeno ne može se nikad preseliti u istorijske anale kao "prošlost koja je prošla". Osobe čiji su se životi morali poštovati kao neprikosnoveni više nisu žive. Nepromenljivost činjenice da su ti nevini ljudi ubijeni u naše ime čini naše živote trajno moralno oštećenima. Zato je sećanje naša trajna obaveza.

 

 

 

 

 

© 2017 Preporod All Rights Reserved. Implemented by HudHudPro - Video produkcija